РОДИЛИ СЕ ТАКВИ: Двојица дечака из Љубања код Ужица дрвеном возом чисте путеве од снега

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Новости/Д. Карадаревић

Фото: Новости/Д. Карадаревић

Зором се Млађен Станојевић (12) сам подигне, поспреми шталу и намири стоку. Онда иде главно: отимари Малу, па је упрегне у ђедову возу и дохвати узде. Старијег брата Вука (14) распореди позади на дрвени рам да скаламерију јако притиска у целац, па тако опремљени, дечаци из Љубања ушипче у завејана брда над ужичком долином. Људима чисте завејане путеве. Нит им ко говори, нит их терају, нити их ко плаћа. Шта децу тера да коњем, за аутомобиле пртину праве? Чуди им се и баба Радина, док унуке гледа како се кроз белину враћају кући, а другог одговора нема до – родило се тако!

Кобила Мала, љубимица је Млађенова. Дечак је лепоту од ње направио. Ухрањена, јака, здрава код дрен, на незнанце у авлији рже и фркће. У љуту се муњу претвори. Копитом бије у лед. Само је Млађенов глас смирује, у питомо је ждребе претвара. Крила јој нису потребни, Мала је сад Пегаза лепотом надмашила. Ждребе је стигло са Пештера, довео га тата Мирољуб…

– Малу сам пре четири године добио, била је немирно ждребе, стигла нам је из Сјенице. Јашем је, има две године. На голо. Без седла, ко Апач – каже дечак, ђак 5. разреда ужичке ОШ „Слободан Секулић“ у насељу Крчагово. – Ове зиме, људима се трактори кваре. Па им заледи нафта. Онда не може да се очисти, а сви морају до Ужица. Иза куће сам нашао стару дрвену возу деде Млађена по коме сам име добио, па сам прионуо на посао. А Мала не стаје на мразу, Пештерка је то.

Написао је Млађен ужичком радијском водитељу Николи Митровићу, „Жутој минути“, писмо. Пита где да купи ам за Малу, јер овом старом спаса нема, а путеви су завејани. Одговор је стигао одмах. У петак раном зором, Слађана Несторовић из Пожеге послала је дечаку ам за Малу. И не само то. Златиборци су одлучили да Млађена са пратиоцем угосте на планини, да дечак ужива на Торнику, и да посети старог Ратомира Милића, човека захваљујући коме је љубав према коњима, после толико деценија, оживела у ужичком крају.

Зове нас Млађен да са њим и Малом обиђемо његов круг над Ужицем. Са нама креће и оно хитрије из дечаковог животињског царства, хаски Леа, ретривер Маза и један безимени домаћи мачак. Са зечевима и голубовима играћемо се касније. Крава Милка, овце и живина, намирени су сабајле.

Млађенову трасу нису уписали ни општинари, ни мештани. Он је то сам учинио. Према свом срцу, тако је најправедније. Од Љубања до Дрежника, тај пут највише воли. Бака му је родом из овог другог села. Преко Дрежничке Градине и Дервенте, поред старог Римског моста, па назад, дечаков пут протегао се 20 километара. Иза њега и Миле, милина остаје. Све чисто, а људи из аутомобила поздрављају, захвални што сад могу куда су хтели.

Фото: Новости/Д. Карадаревић

Фото: Новости/Д. Карадаревић

– Кад јашем лети, идем на Белу Земљу, мајка Вишња ми је родом отамо. Само су се једном моји наљутили кад сам одјахао да Малу одведем на парење, а нисам се никоме јавио – објашњава нам Млађен и зауставља возу на највишем брду.

Одатле поглед пуца на град, то је најлепши видиковац над Ужицем. Рекох дечаку: „Благо теби!“ Збуњен, дечак запита: „Што?“ Ћутимо, ова лепота у њему живи откад се родио, а мени је нова. Шта ми је требало да питам и да себе брукам. Да прекинем тишину, излете ми још једно питање: „Шта вам у селу недостаје?“ Дечак ме гледа. Каже: „Ништа.“ Помало постиђен, реших, боље да ћутим. Мислим како су нам деца велика, тек касније, због нас маторих, почињу да мањкају. Не знамо да их с пута не скренемо. Док су мали највише желе, највише се боре, за оно што сами могу да направе. Тако је макар овде, у Љубањама.

На супротној страни поглед је једнако леп. Види се непрегледна шума. Назире се родна кућа генерала Љубише Диковића. Љубањац је и чувени неурохирург, примаријус др Радивоје Ћитић са ВМА, има ту још познатих лекара, агронома… А ови непознати што су овде остали, вредни су и поштени. Ваљало би да им омогуће да поправе стари Римски мост, да саграде видиковац на овом лепом месту над градом, али увек су неке компликоване бирократске процедуре јаче од жеља људи…

– Понекад ме почасте за овај мој посао – каже дечак изненада, поштено. На питање ко су они, одговара у једнини: – Комшиница, бака Георгина, она благонаклоно гледа на ово моје, скоро ми је дала 150 динара…

Враћамо се у авлију. Дечак скида ам с Мале, показује дотрајале везе, попуцале каишеве… Сипа сено, зоб, кукуруз пред своју љубимицу.

– Пукао ам. Преставио сам канапом, ал’ не вреди. Написао сам писмо на фејзбуку, да ако неко има неки полован ам, да ми хитно пошаље, ако није много скуп – каже Млађен. – Да некако завршимо ову сезону. А онда иде пауза, суждребна је Мала, имаћемо пролетос њено ждребе!

Никола Јанковић

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.