ДУШАН БАТАКОВИЋ: Српски народ не заслужује да се од њега прави страшило

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Новости

Фото: Новости

Постало је готово правило да се говори само о српским манама, а да се врлине прећуткују. Др Душан Т. Батаковић, директор Балканолошког института САНУ, сматра да овај народ не заслужује да се од њега прави страшило.

Соња Бисерко је подигла прашину изјавом да је српска историја лаж. Ако занемаримо ту паушалну оцену, да ли је историја овде често злоупотребљена и да ли из ње не извлачимо поуке?

– Озбиљан проблем су професионални историчари који, из идеолошких, националистичких или реалполитичких разлога, систематски учитавају негативно тумачење наше прошлости. Кад читате дела Холма Зундхаузена, Ноела Малколма, Џејмса Гауа, Сабрине Рамет, Бранимира Анзуловића, Стјепана Мештровића или раније Фрање Туђмана, слика српске прошлости је сасвим једнострана: сведена најчешће на етничко чишћење, које је, наводно, основно обележја српске историје. Циљ ових повесничара, којима из морално сумњивих побуда често асистирају и поједини овдашњи историчари, јесте да се поруке српске историје трајне вредности обесмисле, а самопоштовање и понос на славну прошлост у народу релативизују. Затим се, временом, уз синхронизовано садејство сродних наука и медија Србима постепено намеће хрватско-комунистичко тумачење прошлости као увод у стварање осећања трајне кривице и развијање комплекса ниже вредности.

И то им, изгледа, иде од руке?

– Данас се све чешће чује да смо ми мали народ, што је опипљив резултат оркестрираних настојања да се кроз систематску сатанизацију и омаловажавање код Срба створи трајно осећање немоћи и слабо прикривеног стида. Да ли је Израел мала земља, а Јевреји мали народ? Уз све наше слабости, ми смо бројем невелик, али ипак велики народ: по историји, култури, науци и уметности. Наша блистава средњовековна цивилизација имала је трајне, светски релевантне уметничке и литерарне домете.

Барјак слободе који је у мраку османске доминације подигао Карађорђе задивио је свет и отворио наду балканским народима у скоро ослобођење. У златном добу српске демократије (1903-1914), добу културног успона без преседана, деловањем Цвијића, Ст. Новаковића, Скерлића, Михаила Петровића Аласа, Слободана Јовановића, Јована Жујовића, читав словенски југ гравитирао је ка Београду као привлачном средишту науке и политичке слободе. Спектакуларне победе у балканским ратовима, херојство војника са Цера, Колубаре, Кајмакчалана и Доброга Поља уздигли су култ Срба као јуначког народа широм света. Француски министар спољних послова Ролан Дима једном приликом ми је рекао да је у школи пред Други светски рат учио да су Срби (наравно, после Француза), најбољи и најхрабрији народ на свету. То су примери за истицање, а не, како све чешће бива, за злонамерна тумачења.

Колико смо често сами робови и жртве сопствене историје?

– У нашој историји има, разумљиво, и мање светлих поглавља, пораза, узмицања, хроничне неслоге: много су нам нашкодили раздвојеност под царствима опречних цивилизацијских вредности, затим превелике жртве за мале добити, несналажење у вртлозима светске политике, одсуство политичког континуитета и равномерног друштвеног развоја. Чак је и југословенство у својим разним димензијама дошло прекасно, док је комунизам био најтеже историјско исклизнуће, несагласно свим порукама наше историје. Ми смо још увек жртве комунистичке пропаганде која се деценијама кроз школско штиво наметала као једино релевантно тумачење историје, и зато смо најчешће и остали робови њених заблуда: многе наше школе, тргови, булевари и улице још увек носе имена серијских убица који су убијали невине цивиле у име класне борбе, сломивши Србији као матици српског народа кичму, уништавањем њене елите у црвеном терору 1944-1947. Они су пред крај и после рата побили више Срба, идеолошких непријатеља, него Турци у оба српска устанка.
Ми смо и даље оковани ланцима још увек веома утицајне удбашко-КОС-овске структуре комунизма и њихове у либерале формално реформисане штићенике и потомке, који из сенке владају нашом дивном земљом и гуше њене потенцијале. Права денационализација и лустрација су изостали, и ту прескупу цену ћемо и надаље деценијама плаћати. Трачак наде ипак дају окаснеле рехабилитације генерала Михаиловића и краљевског дома Карађорђевића. Мало је познато да је недавно по једном узорном равногорцу Рајку Митићу назван наш највећи фудбалски стадион. Можда ће и проф. Аца Николић, омладинац из Дражиног омладинског штаба ЈУРАО 501, творац свих успеха југо-кошарке, једног дана заслужити сличну почаст.

Косово нам је фактички отето, да ли смо га заувек изгубили?

– Изгубили сте само оно чега сте се у себи одрекли. Сви они који би да отпишу Косово заувек, нека се најпре одрекну 15% своје највредније имовине! Ко се одрекне једног дела своје државне територије, која притом важи за свету земљу српског народа, даје пун легитимитет сваком другом сепаратизму унутар наших граница. Ова генерација наших изневерених грађана, опхрваних немаштином и отупелим због неправди, нема снаге да Косово брани легитимним средствима. Нада је у младим нараштајима који нису носили пионирске мараме и учени да воле Тита више од маме, тате, секе и бате.

Албанци су намерни да Косово учлане у Унеско и да српску културну и историјску баштину прогласе косовском. Уколико се то догоди, какве би биле последице?

– Тај процес је у току годинама, а сада се додатно појачава јер је попустљивост званичног Београда после Бриселског споразума и за Албанце веома охрабрујућа. Кад Београд оћути пријем Косова у низ међународних организација, Унеско је надохват руке, а онда никаква патриотска реторика и медијска халабука овдашњих власти не могу да прикрију једну у суштини капитулантску политику.
Приредио сам монументалну књигу на енглеском језику, на преко хиљаду страна, књигу-споменик о хришћанској баштини српског народа на Косову и Метохији, која је збирка докумената, сведочанстава и студија, упечатљив списак наших тапија. Ниједна државна институција није показала интерес да откупи ни део тиража који би се делио као научна подлога нашим аргументима против пријема Косова у Унеско. Охрабрује спремност САНУ да се енергично ангажује на том плану.

Ви често потенцирате и улогу Албанске православне цркве у будућем развоју догађаја. На шта тачно мислите?

– Кад се једном српска баштина прогласи косовском, а Албанска православна црква у својим календарима и званичним публикацијама већ је означава као албанску, тешко ће се спречити постепени прилив албанских монаха у српске храмове. Посете православне браће из Албаније, по мојим сазнањима, последњих година су нарочито учестале. Временом, пошто ће по уласку у Унеско, заштита наше баштине са Београда прећи у надлежност албанских власти у Приштини, онда овај сценарио, који се одавно припрема, постаје остварив.

Сребреница и „Олуја“

– Трагедија Сребренице се злоупотребљава у политичке сврхе, а начин њеног обележавања више раздваја народе него што води ка помирењу. А „Олуја“? Може ли се држава која већ две деценије помпезно слави изгон преко 200.000 својих грађана, праћен убиствима близу 2.000 људи, паљењем и пљачкањем њихове имовине, уопште сматрати европском и цивилизованом? Помирење јесте потребно, али никако како се то сада спроводи, искључиво на српску штету.

Ранко Пивљанин, Блиц

Тагови: , , , ,

1 коментар

  1. Dragan Cvijan каже:

    Sa onu stranu Dunava I Save vetar nije isti kao sa Ibra I Morave preko Macve u Podrinje.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.