ДРАМА О ТРАГЕДИЈИ СИНОВА ВОЈВОДЕ МИШИЋА: Александра стрељали Немци, Радован умро у концетрационом логору, Војислав голооточки заточеник

Када је 1921. године умро Живојин Мишић, велики српски војник и командант Прве армије у Колубарској бици, све српске новине пренеле су да су наводно његове последње речи биле: „Ситуација на фронту повољна, непријатељ одступа на свим правцима.” Но, када је један струганички сељак дошао код његове удовице Немице Лујзе Крикнер Мишић, да провери да ли је то истина, она се кисело насмејала и одговорила да јој је само стегнуо руку и издахнуо.

То је заправо била још једна у низу подвала, неистина и некоректности према истинском хероју који је свим својим бићем, вештином и пожртвовањем бранио Србију. И мртвог га разни политички сплеткароши нису оставили на миру.

После пуних 100 година од Великог рата, јавности, а пре свега млађим генерацијама, преко драме „Мишићи”, која је настала по мотивима из мемоарске, романескне и историјске грађе, први пут се говори и о трагичној судбини војводине породице.

Редитељ Мирослав Трифуновић, који је заједно са Тамаром Јаковљевић радио на адаптацији, то јест драматизацији текста, у представу је укључио скоро 40 глумаца. Главни лик је војводина супруга Лујза Крикнер Мишић, коју је изванредно одиграла глумица Катарина Вићентијевић – кроз чију животну линију се прелама судбина њеног вољеног и поштованог супруга, три сина и три кћерке.

Мало је познато да је Живојин Мишић говорио четири светска језика и да му је животно гесло било „Не стајати ни у смрти”, тако да је исповест о злој коби његове породице препуштена Лујзи Крикнер, која се за њега удала још док је била ученица другог разреда гимназије.

Чињеницу да је кроз вене њихово шесторо деце текла српска и немачка крв многи су узимали као повољну околност у тешким ратним временима. Међутим, дешавало се нешто сасвим супротно као у каквој класичној грчкој трагедији, где се о хриди и стење разбија оно што је највредније унутар породице.
– Александар Мишић, херој Првог светског рата и балканских ратова у чину мајора придружио се Дражи Михаиловићу на Равној гори. Крајем 1941. године заробили су га Немци. Један високи официр када је сазнао да му је мајка Немица понудио му је слободу, ако се одрекне српских корена, што је он категорично одбио. Након тога стрељан је у Ваљеву.

Његовог старијег брата Радована, који је имао бриљантну војну каријеру и као пуковник највиши чин после оца у целој породици, такође су ухапсили 1943. године Немци и упућен је у концентрациони логор у Нирнбергу а потом премештен у град Ханелберг, из којег је две године касније његовој породици стигла депеша да је умро од туберкулозе.

Трећи син Војислав после школовања на војној академији у Русији одлази у Лондон где завршава студије хортикултуре и враћа се у Србију. Запослио се у Градском зеленилу и заједно са Срђаном Мркушићем, легендарним голманом „Црвене звезде”, радио на уређењу парковских површина у Београду.

Као симпатизер комуниста и партизана ухапшен је 1943. и затворен у логор на Бањици. Ипак, Немце и наше жбирове, на неки начин, била је срамота да држе у тамници сина војводе Мишића па су га пустили на слободу. Међутим, већ 1948. нашао се на списку путника за Голи оток. Острво на којем га је дочекало свеколико понижавање, батинаши, неподношљиво сунце и змије. Тамо је провео скоро три и по године, где је редовно пролазио кроз шпалир који је назван „удри војводиног сина” – испричао нам је Трифуновић, и додао да војвода своје синове током њиховог војевања није штедео, и уз сву очинску брижност, ни за једног никада није ургирао да буде прекомандован на неко повољније и безбедније место.

У боју, као и он, увек су били у првим редовима. Три војводине кћерке – Елеонора, Олга и Анђелија – све време су биле језгро породице и у свим трагичним догађајима који су пристизали један за другим настојале да очувају одређену дозу оптимизма и вере у живот и боље сутра. Док се породична кула Мишића рушила, њен најчвршћи стуб све време била је Лујза која је 1943. године из протестантске прешла у православну веру.

Њени манири, однос према војводи и деци били су саздани од оног најбољег што је понела из свог германског васпитања и оног стеченог из српске традиције и обичаја. И у најтежим ситуацијама храбрила је супруга и била на његовој страни. Она је мајка херој и жена, из добростојеће немачке породице, која је жртвовала све због љубави према српском младићу који ју је заједно са собом одвео у легенду и незаборав. Магдалина је било њено православно име, које је узела да би „бар на оном свету била са својима”. Умрла је у дубокој старости 1956. године.

Драма „Мишићи”, коју су на сцену поставили земљаци ове славне породице, врло брзо добила је позиве од многих театара из Београда и Србије, јер је у највећем делу земље војвода Живојин Мишић нека врста култне личности. Понајпре у главном граду, о чему сведоче и подаци са његове сахране када је на улице изашло хиљаде грађана. Тако нешто виђено је само када су умрли Тито, Зоран Ђинђић и српски патријарх Павле.

Снимиће и филм

Сазнајемо да се и даље ради на дописивању текста који ће на пролеће бити понуђен некој продуцентској кући да се по њену сними играни филм, јер сага о породици Мишић тако нешто напросто тражи.

Носеће улоге у драми о Мишићима поред глумице Катарине Већентијевић имају и Драган Лукић (као Живојин Мишић), затим Бранко Антонић, Петар Нинић, Љубивоје Марковић, Божидар Милић, Мирослав Мандић, Горанка Калембер Лучич и други. Сценографију је урадио Душан Арсенић, костиме Бранка Шишиначки Обрадовић и музику др Воја Милутиновић.

Тагови: Драма, Живојин Мишић, Колубарска битка, Комадант, Немци, Стрељање, Трагедија