ДР ОЛИВЕР АНТИЋ: Још једно убијање ђенерала

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Новости

Фото: Новости

Надали смо се да ће 27. фебруара 2015., на Дан адвокатуре, која је једина осветлала образ српском праву у Београдском процесу 1946. године, Суд окончати процес рехабилитације ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. То је могло да буде учињено, чак и на онај начин који је одабрао председник Већа.

Прва сумња се појавила када смо обавештени о термину рочишта – у подне, а дефинитивно је било јасно када је Суд каснио са почетком 22 минута. Да су хтели да окончају поступак заказали би у 9 сати (сала је била слободна), јер да је тада суђење отпочело, могли би бити изведени сви потребни (и непотребни) докази, могло се приступити завршној речи и коначно објављивању одлуке.

Иначе, ђенерал је, у Београдском процесу, као својевремено у париским и московским процесима, после експресног поступка од месец дана, без права на жалбу, ликвидиран за 48 сати. Адвокати који су учествовали у поступку осуђени су на робију, а неки од њих нису живи дочекали истек казне.

Ова рехабилитација се претворила, у узвесном смислу, у поновно убијање и то мрцварањем ђенерала Михаиловића, свих предлагача, па и јавности, јер је ушла у девету годину трајања.

По окончању овог рочишта, један левичар који је присуствовао суђењу, иначе велики родољуб и високи интелектуалац, који је читав радни век провео у иностранству, питао ме је:
– У чему је суштинска разлика између суђења 1946. и данас?

Одговорио сам:
– Рећи ћу вам, не прејудицирајући одлуку о рехабилитацији, нити коментаришући појединости, сличност се, с једне стране, састоји у томе што ни 1946, ни данас није поштовано право. Разлика је, с друге стране, у томе што је 1946. омогућен директан (радио) пренос, а сада је (ТВ пренос) забрањен од стране председника Већа, иако га је одобрио председник Вишег суда.

Додуше, мора се признати да је катастрофалне грешке чинио претходни председник Већа (који је унапређен), који није хтео, иако је могао, и поред унапређења, да оконча поступак.

Он је пет година (сиц!) изводио доказе у поступку у коме је одлучујуће правно питање, а правна квалификацији не захтева извођење доказа, већ само знање права, дакле примену закона. Посебно, у овом поступку у ком су одређене чињенице које утичу на правну квалификацију неспорне (нпр. није било двостепености, тј. није омогућено право на жалбу и слично), доказивање чињеница је излишно. Да ствар буде гора, претходни, унапређени судија је допустио да се на другој страни тужилаштво појави као „умешач“, а када сам истакао приговор да је према закону који је меродаван у овом случају то једноставно немогуће, пошто је поступак једностраначки, те тужилац може да буде умешач искључиво на страни предлагача (правни интерес тужилаштва је да отклони љагу са незаконитог поступања тужилаштва из 1946. г.) или посматрач (који зато мора да седи са осталим посматрачима у публици), тај судија је представника тужилаштва у једном тренутку означио посматрачем.

Ново веће је поновило наведену незаконитост и када сам поново истакао исти приговор, повукло се на већање и закључило да ће о томе да се изјасни касније. Тужилац је остао да седи на супротној страни, где је место за противника предлагача (у овом поступку по Закону о рехабилитацији непостојећа страна), што сам квалификовао као врсту притиска на учеснике и суд. Суд чак понекад не разуме да истицање законских одредби, које нису подложне тумачењу, јер су јасне (тада се морају применити тако како гласе), није никаква расправа са судом, а такође, чак и када је у питању могућност различитог тумачења расправа је, због јачине аргументације не само допуштена, већ и пожељна.

Чињење лапсуса од стране суда, чак и више пута код имена ђенерала Михаиловића, можда се може разумети, али не и примена правила кривичног у ванпарничном поступку. Коначно, ако чак прихватимо да је, због промене у саставу Већа, одлагање окончања поступка рехабилитације за 3. април оправдано, његово неокончање тог датума била би злоупотреба права и грубо кршење уставне одредбе о суђењу у разумном року. Пракса Суда у Стразбуру је ту сасвим јасна.

Др Оливер Антић, Новости

Тагови: , ,

2 коментара

  1. Монархија каже:

    дошла су лоша времена са лошим људима,удба је поставила овог свог агента да брани Чичу,веома лепо

    • Veljko каже:

      Драгољуб Дража Михаиловић је био армијски генерал и начелник штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини, као и министар војске, морнарице и ваздухопловства Краљевине Југославије, у првој и другој влади Слободана Јовановића, у међувлади Милоша Трифуновића и влади Божидара Пурића, у току Другог светског рата.
      Ђенерал Михаиловић је невино стрељан. Михаиловић је један од најодликованијих официра у историји модерне српске државе, а последње одликовање му је доделио постхумно амерички председник Хари Труман марта 1948. године, одликовао га је орденом Легија за заслуге првог степена због организовања и вођења веома важних снага отпора против непријатеља у окупираној Југославији, спасавању америчких авијатичара оборених над Југославијом, доприносу савезничкој ствари и помоћи у коначној победи Савезника у Другом светском рату. Генерал Драгољуб Дража Михаиловић је жртва комунистичког терора.
      Ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић је био велики српски патриота и антифашистички борац, командант Југословенске војске у отаџбини и главни лидер Четничког покрета током Другог светског рата.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.