ЂОКОВИЋ НИЈЕ МОГАО ДА САКРИЈЕ СУЗЕ: Девојчица због које је плакао као киша, бомбардовање, тежак период…

ИСКРА на Фејсбуку

Новак Ђоковић Фото: Screenshot, Новости

Емоције је тешко сакрити, а то је на гостовању код Луиса Хоуса показао и Новак Ђоковић. Када је почео причу о избеглицама са којима се сусрео у Београду није могао да задржи сузе.

– Стотине хиљада избеглица је прошло кроз Србију на путу ка Немачкој, Аустрији, већим земљама, били смо им на путу. Изгубили су своје породице, кућу, дом, тражили су кров над главом. Ишао сам да посетим једну од тих локација у Београду, у питању је био један хотел. Могао сам да претпоставим шта ме чека, али чим сам ушао осетио сам јаке емоције. Бол, несигурност, туга – почиње причу Новак.

Најтеже му је пало када је био са најмлађима.

– Отишао сам у део где су била деца, посматрао сам их, један од волонтера ми је рекао да им се придружим. Нисам знао како да реагујем, хтео сам да будем са њима, али не да им реметим тај простор. Почели смо да се играмо и после десетак минута ме је неко из УНИЦЕФ-а потапшао по рамену. Дошла је мајка девојчице са којом сам се играо, имала је око две-две и по године и рекла јој “Време је да идемо”. Помислио сам “Где, шта ће се догодити? – причао је Ђоковић када су кренуле сузе.

– Извините, чак и данас ме то толико погађа. Не знам ни сада где су отишли. Видети маму како води њу и дечака од шест-седам година. Иду без ичега, пешке, негде. То су ствари које вам сломе срце, то је оно што рат ради. Тешко ми је било, али сам у исто време био захвалан, јер сма прошао кроз сво то искуство, кроз рат из деведесетих, све то ме учинило осећајнијим, више повезаним са људима. Колико год да ме боли, вратим се на та дешавања и свхатим да оно што имам у животу брзо могу да изгубим ако не уживам у томе. Све от ме оставља чврсто на земљи.

Присетио се својих првих тениских корака и свега кроз шта је прошао.

– Био сам заљубљен у тенис, током бомбардовања смо само желели да преживимо. Ипак, после две недеље смо схватили да ће то трајати ко зна колико и да треба да пробамо да живимо своје животе. Био сам превише мали, али се сећам да су људи организовали посебне активности. Ишли су на мостове са мајицама на којима су нацртане мете, на глави су их имали такође. Заједно су певали. Било је ужасно, али ако има нешто позитивно у томе, то је што смо били уједињени. Ми млађи смо схватили тада да можемо да будемо бунтовници, па смо све то покушавали да оркенемо на нешто забавно. Веома рано сам, имао сам можда седам година, када сам у једној емисији рекао да ћу бити први. Многи су се смејали, било је чудно, али сам био дисциплинован. То је мост између успеха и циља, а родитељи и моја тениска мајка Јелена Генчић су ми то “уградили”. Знао сам тада јасно шта ћу да радим.

Признао је да му је један од најтежих момената био пре седам година.
– Имао сам много момената када сам сумњао у себе. Један од њих је био 2010. године. Био сам трећи на свету, освојио гренд слем титулу, али две и по-три године нисам дошао до титуле на неком од четири највећа турнира. Успевао сам да останем у врху, али ме трећа позиција није задовољавала. Онда је дошао Ролан Гарос, водио сам са 2:0 у четвртфиналу против Јиргена Мелцера, па изгубио. Сломио сам се. Ишао сам код родитеља, причали смо, тата ми је рекао да треба да очврснем. Схватио сам тада да треба више да делим и да причам.

Онда је уследио један од важнијих разговора.

– Отишао сам код Вајде и Амановића. Седели смо на поду, био сам сломљен. Рекли су ми “Ок, диши, идемо полако. Зашто си почео да се бавиш тенисом, волиш ли да држиш рекет у руци?”. Схватио сам да то обожавам и да ми није битно да ли је велики турнир или тренинг. Очекивали су да ће ми бити потребно пар недеља, али сам већ сутрадан дошао и рекао “Спреман сам”. Уследило је освајање Дејвис купа што ми је био један од најбитнијих момената у каријери. Затим сам добио 43 меча у низу, осетио сам да играм потпуно слободно. Примарни мотив мора да буде оно што те је натерало да заволиш овај спорт. Одједном сам постао тај клинац од седам година и нисам се освртао.

На крају је на Луисово инсистирање морао да изабере три ставке које би ставио на папир по којем би волео да га памте.

– Живите слободно, дишите дубоко и волите у потпуности. Све се на то своди, будите једно са собом. Ако морам да изаберем једну онда је то најважнија лекција – научите да дишете. То је нешто што узимамо здраво за готово. Схватите како да живите у моменту, гледате ствари из другачије перспективе, све се отвара. Битно је да живот живите без оклопа, будите оригинални, идите својим путем, немојте пратити друге путеве. Данашње друштво нас обликује да будемо роботи, морате да урадите ово или оно. Зато су неопходне иновације, нове идеје. Покушајте сами да разумете шта је најбоље – закључио је Ђоковић.

НАЈПОНОСНИЈИ МОМЕНАТ
На питање који му је најпоноснији моменат у животу каже:
– Не волим да хвалим себе, не храним се комплиментима других, радим на себи, својим врлинама и манама и то ми је важно. Ако морам да изаберем онда би то било током бомбардовања када сам ишао по комшилуку, делио храну, поклањао одећу. Није нешто толико посебно, али је за мене било важно – рекао је Новак.

Новости

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.