ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: Генеза резолуције 1244 и њен данашњи значај за Србију

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: standard.rs

Фото: standard.rs

Ове године у месецу јуну навршило се пуних 17 година од усвајања једног од најзначајнијих докумената међународног права 20. века – Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација, а тиме и званичног окончања НАТО агресије на Србију (тадашњу СРЈ). Резолуција 1244 као акт највеће и политички најодговорније међународне организације савременог времена (подсећам да УН према општем консензусу на којем почива и сама Повеља УН важе за кључну организацију за обезбеђивање међународног мира и глобалне безбедности) већ од дана свог доношења предмет је различитих тумачења. Циљ тих тумачења су покушаји да се њена садржина или измени и прилагоди парцијалним геополитичким интересима појединих светских сила или обезвреди до тог степена да више не представља правно обавезујући документ за државе чланице УН-а.

Другим речима, у последњих неколико година суочавамо се са тежњом САД и њених западних сателита да предузимањем различитих правно-политичких мера (које углавном немају основ ни у самој Повељи УН) обезвреде значај Резолуције 1244. Тиме оне желе да издејствују њену ревизију са крајњим циљем њене потпуне елиминације из савременог међународноправног поретка и система међудржавних односа.

Управо из тог разлога неопходно је да се после 17 година присетимо историјског контекста у ком је донета Резолуција 1244 као и покушаја њене насилне промене и да се осврнемо на њену садржину и значај који она има и који ће имати у будућности.

Доношењу саме Резолуције 1999. године претходио је крвави сукоб на подручју Балкана када је НАТО пакт, тада најмоћнији војни савез на свету, извршио противправну агресију на Савезну Републику Југославију. Циљ НАТО савеза на челу са САД био је што брже поразити оружане снаге СРЈ, срушити њено легитимно изабрано државно руководство и извршити потпуну окупацију српске територије. На тај циљ указују управо преговори у Рамбујеу и Паризу непосредно пре почетка агресије када се од руководства СРЈ тражило да без икаквих услова и ограничења допусти несметан пролаз и размештање НАТО војних снага на читавом државном територијом (не само на КиМ). Споразум је захтевао да се НАТО војницима пружи потпуни имунитет како би они били изузети од сваког облика материјалне и кривичне одговорности као и да им се пружи право на коришћење инфраструктуре Војске Југославије без новчане надокнаде.

Према плану из Рамбујеа суштински циљ западних сила била је независност Косова која би уследила три године након доласка НАТО трупа у Србију. Разлог за окупацију КиМ од стране НАТО-а био је више него очигледан; тежња САД да војном окупацијом КиМ добију несметан приступ свим природним рудним богаствима јужне српске покрајине као и тежња да се преко контроле тог изузетно важног геостратешког коридора успоставе услови за даљу геополитичку пенетрацију америчког војног и политичког утицаја ка Истоку (пре свега ка Руској Федерацији).

Суочени са оштрим негодовањем државног руководства СРЈ и њеним одбијањем споразума из Рамбујеа (који, узгред, није ни био прави споразум, јер је његова садржина била једнострано наметнута од стране америчких дипломата) САД су одлучиле да изврше војни напад на ту државу. Ту одлуку оне су буквално наметнуле својим савезницима и захваљујући свом политичком утицају унутар самог НАТО пакта издејствовале да се напад изврши без одобрења Савета безбедности УН као врховног међународног органа који има право да одлучује о употреби оружане силе. Недостатак ауторизације СБ УН омогућава да војни напад НАТО-а на СРЈ оквалификујемо као бруталну војну агресију дефинисану у Резолуцији 3314 Генералне скупштине УН из 1974. године која је забрањена свим когентним нормама међународног права.

Увидевши да после 78 дана храброг отпора српског народа и његове војске НАТО неће успети у потпуности и без потешкоћа да оствари своје империјалистичке циљеве САД су приморане да пристану на премештање конфликта са војног на дипломатски паркет, под окриље УН које усвајају Резолуцију 1244. Потребно је истаћи да се резолуције СБ доносе само уколико постоји сагласност свих 5 сталних чланица СБ. Тако су и САД у неку руку биле приморане да гласају за усвајање резолуције која можда у том тренутку није значила апсолутну победу српске стране, али је у великој мери спречила потпуну доминацију НАТО-а и Америке над Србијом и поставила дугорочне (правне) темеље за одбрану српског суверенитета и територијалног интегритета.

У прилог томе говоре многе чињенице. Наиме, када се упореди ултиматум који је Србији био предочен у Рамбујеу на једној и садржај Резолуције 1244 на другој страни долази се до закључка да је сама Резолуција у много чему повољнија за српске националне интересе. На тај начин она представља известан компромис и указује на чињеницу да Србија у рату са НАТО пактом није војнички, па ни политички поражена. То доказују одредбе саме резолуције према којима се све чланице УН као и њени органи (пре свега Савет безбедности) позивају да поштују државни суверенитет и територијални интегритет СРЈ (Републике Србије) над подручјем читавог КиМ. Резолуција такође захтева потпуну демилитаризацију тзв. Ослободилачке војске Косова као и свих других оружаних група Албанаца. УН самом Резолуцијом преузимају јасну обавезу да успоставе привремену међународну цивилну и безбедносну мисију на КиМ. Циљ те мисије био би поред обезбеђивања безбедног окружења за све људе на КиМ (како за Албанце тако и за све тамо присутне Србе и остале неалбанце) и подршка политичком дијалогу са циљем дефинисања и утврђивања суштинске аутономије Косова и Метохије у оквирима суверене и међународно признате Републике Србије.

Резолуција такође налаже правну обавезу међународној заједници да омогући повратак дела (тачније 999 припадника) српских безбедносних снага на Космет које би уз сарадњу са мисијом УНМИК-а, а све у строгим оквирима резолуције чувале граничне прелазе Србије према Македонији и Албанији. Већ овде видимо да Резолуција употребом термина “кључни гранични прелази СРЈ“ додатно потврђује суверенитет и територијални интегритет Србије над Косметом и уједно позива на поштовање и заштиту међународно утврђених државних граница Србије. Резолуција овим одузима легитимитет и легалитет сваком покушају прекрајања српских граница од стране САД и албанских сепаратиста и афирмише принцип о неповредивости граница договорен Хелсиншким завршним документом из 1975. године.

Резолуцијом 1244 Србија (СРЈ) је успела следеће: да успешном и професионалном војном одбраном заустављање НАТО агресије и решавање питања КиМ пренесе под окриље УН; да добије формалне (писмене) гаранције највишег органа УН (СБ) да ће се поштовати међународно право и да ће КиМ остати у њеном саставу; да ће све оружане групе Албанаца бити демилитаризоване; да међународна заједница призна право прогнаним и расељеним Србима да се врате у своје домове на КиМ и да међународне снаге на КиМ преузимају обавезу да обезбеде ефикасну имплементацију тог процеса и безбедност свим Србима и неалбанцима; да на највишем међународном (правном) нивоу спречи НАТО трупама неограничен пролаз (а тиме и потпуну окупацију) преко целе државне територије.

Иако је тачно да је са обзиром на све околности Србија била приморана да пристане на то да јој фактичку власт над једним делом територија врше снаге међународне заједнице, треба истаћи да је носилац суверенитета као врховног права власти над Косметом и даље Србија као држава и чланица УН; снаге УНМИК-а и КФОР-а добиле су само право да у име Републике Србије врше власт над тим подручјем, а и то само привремено док се компромисним полиитчким дијалогом не нађе адекватно решење за статус КиМ, које опет не сме излазити из оквира Резолуције 1244. Исправност таквог тумачења резолуције потврђује нам и сама пракса деловања Савета безбедности УН. Као пример наводим Резолуцију 1483 из 2013. године у којој су УН рекле да без обзира на сва дешавања у Ираку представници страних (западних) сила могу на основу Резолуције СБ да врше своје надлежности само у име (ирачке) државе чији суверенитет остаје неприкосновен и недодирљив.

Резолуцијом 1244 Србија је добила прилику да после агресије сачува Космет и спречи његову независност. Политичким премештањем косметске кризе на УН НАТО је изгубио могућност да у потпуности диктира послератну политику јер је ради неизвесности евентуалног наставка рата био приморан да са остварењем својих геополитичких циљева сачека још неко време. САД ће зато у годинама које следе чинити све како би заобишле обавезујућу природу Резолуције 1244 и умањиле њен значај. Кључни услов за то је управо натерати Србију да се добровољно одрекне саме резолуције, а тиме и последњег међународноправног браника своје државности на КиМ.

Пре него што представим хронолошким редоследом мере које су предузимане од стране западних сила како би се обесмислила суштина Резолуције 1244 неопходно је да истакнем неколико кључних карактеристика саме Резолуције. Сходно члану 103 Повеље УН резолуције СБ УН представљају међународне акте од највишег значаја и са највишим степеном правног ауторитета у међународној заједници; оне су према члану 25 Повеље УН обавезујуће за све државе чланице те организације и имају преимућство над свим осталим међународним и унутрашњим актима држава (према неким теоријама чак и над националним Уставом). Као такве Резолуције СБ могуће је ревидирати или укидати искључиво доношењем нове Резолуције која би другачије регулисала исту тематику. Свесне чињенице да су Русија и Кина као сталне чланице СБ са правом вета увек у прилици да блокирају било који покушај промене Резолуције 1244 САД настоје да убеде те две државе да је садржај Резолуције 1244 превазиђен и да режим који је успостављен Резолуцијом више не важи. У том процесу САД служе се и методама које нису део уобичајене међународне праксе и које као такве немају своје утемељење у актима УН.

Први покушаји САД да умање значај Резолуције 1244 десили су се само неколико година након њеног ступања на снагу. Преко својих представника и особља НАТО-а на Космету америчка администрација чинила је све како би умањила надлежности УНМИК-а и КФОР-а и противправно их пренела на косовске институције. Овде напомињем да Резолуција 1244 познаје само косовске институције у својству представника покрајинске аутономије, а никако у својству органа независне државе. Насилним преношењем постојећих управних и судских надлежности и успостављањем нових политичких фунцкија косовских органа самоуправе САД су отпочеле процес формирања независних косовских државних институција на делу територије Србије. Оне су тиме грубо нарушиле Резолуцију 1244 и на њеној основи донешен Уставни оквир УНМИК-а за КиМ. Тај процес траје и данас покушајима Запада да из „Оружаних снага Косова“ створи тзв. Војску Косова, иако је Резолуцијом 1244 одређено распуштање свих оружаних албанских групација.

У том процесу САД су имале свесрдну помоћ Европске Уније која је чинила све како би издејствовала повлачење статусно неутралних међународних мировних снага УН са Космета. План је био да их се замени са посебном мисијом САД и ЕУ која не би била статусно неутрална јер би је чинили представници искључиво оних држава које су желеле проглашење независног Косова. На то указује и изјава тадашњег представника ЕУ за спољну политику и безбедност, Хавијера Солане, из 2004. године који је рекао да је обавеза ЕУ да пошаље своје безбедносне снаге на КиМ чак и без одобрења СБ УН, уколико се са партнерима из САД о томе постигне договор.

Западне силе су више пута вршиле и притисак на самог Високог представника УН за КиМ да се уздржи од спровођења Резолуцијом 1244 датих му овлашћења. Најочигледнији пример тога се десио 17. февруара 2008. године када су амерички представници НАТО-а натерали Високог представника да се уздржи од проглашења Декларације косовске скупштине о независности ништавном и супротном начелима Резолуције 1244. Изнуђеном пасивношћу Високог представника Запад је желео да покаже да се ни сами органи УН више не придржавају Резолуције 1244 чиме је она de facto престала да важи.

Нови покушај деградације Резолуције СБ уследио је годину дана пред нелегално проглашење косовске државе. Према писању немачког дневника „Франкфуртер рундшау“ 2007. године представници западних сила припремили су нови план којим се предвиђа крајње екстензивно тумачење Резолуције 1244 са намером да се косовским институцијама самоуправе призна својство de facto државних институција, а тиме и право на проглашење независности.

На основу поменутог текста писан је и тзв. Ахтисаријев план као и платформа ЕУ да на КиМ пошаље своје полицијске и безбедносне снаге у облику мисије ЕУЛЕКС. Снажним дипломатским притиском на Србију ЕУ је успела да издејствује овакво широко тумачење Резолуције 1244 и да на КиМ пошаље своју мисију, док су представници сецесионистичке косовске државе у тзв. Устав Косова унели и текст Ахтисаријевог плана. Међутим, неопходно је истаћи да СБ УН због руског вета никада није пружио легитимитет нити Ахтисаријевом плану нити мисији ЕУЛЕКС чиме је одбрањен и сачуван као важећи правни поредак Резолуције 1244. Тиме је одбрањен и српски суверенитет над КиМ. И сам сматрам да је свако екстензивно тумачење Резолуције 1244 у суштој супротности са њеним начелима и циљевима јер се тиме урушава принцип правне сигурности и стабилности у међународним односима.

Убрзо након тога Запад је наставио са деградацијом Резолуције. Вршењем огромног притиска на судије Међународног суда правде у Хагу 2010. године САД су успеле да издејствују одлуку према којој Декларација о независности Косова није у супротности са међународним правом. Већина судија подлегла је политичком притиску и Резолуцију 1244 означила као превазиђени акт који не одговара стању на терену. У промовисању тог дела судске одлуке учествовале су и разне домаће НВО као и прозападни електронски медији у Србији који се финансирају уз помоћ западних, а пре свега америчких структура. Тако је „Пешчаник“ 29. јула 2010. године и 30. септембра 2011. године пренео текстове под називима „Одлука МСП о Косову“ и „Резолуција 1244 и гаранција“ у којима је хваљена негативна одлука међународног суда и промовисана теза о превазиђености Резолуције 1244.

Међутим, захваљујући одвојеним мишљењиима појединих савесних судија који су истакли да Међународни суд правде нема надлежност да проглашава Резолуције СБ истрошеним и неефикасним јер је њима у одређеној мери и сам везан Западу није успело да одлуком Суда оспори легитимитет саме Резолуције. Према тумачењу тих судија Резолуција 1244 обавезује српску и косовску страну на политички дијалог и коначно решење статуса КиМ види у широкој аутономији али искључиво у оквирима међународно признатих граница Србије. „“Текст Резолуције 1244 садржи термин „коначно решење“који већ сам по себи забрањује све једностране акте, укључујући и проглашење косовске независности. Политичко решење косовске кризе могуће је постићи једино компромисом двеју страна уз стриктно поштовање одредбе Резолуције о заштити територијалног интегритета Србије.“ (Одломак из мишљења судије Короме из Сијера Леонеа).

Према таквом развоју ситуације Западу је постало јасно да ће елиминисање Резолуције 1244 бити могуће само уколико натера и саму Србију да се одрекне њеног садржаја и да добровољно пристане на независност Космета. Управо то је и циљ тренутних бриселских преговора као и Поглавља 35 у преговорима са ЕУ; Србија треба да почне да третира КиМ као самостални државни ентитет чиме би се одрекла и свог суверенитета над тим подручјем. А када се нека држава добровољно одрекне свог суверенитета онда постаје бесмислен сваки међународни акт којим се чува и осигурава тај суверенитет. Тада би и став Русије о одбрани Резолуције 1244 постао беспредметан јер се Србија сама као титулар Резолуције одлучила да не жели више њену заштиту, а тиме би била отворена врата САД да покрену процес усвајања нове Резолуције чиме би поништили тренутно важећу. Чињеницу да САД и даље раде на урушавању српске територије потврђује и изјава бившег заменика шефа ЦИА-е за Балкан, Стивена Мејера. Он је изјавио да ће се процес промене граница на Балкану наставити и убудуће, истакавши пре свега подручје Србије (КиМ). Сличне изјаве упућују и представници проамеричких структура у ЕУ међу којима су најучесталије управо поруке званичника британског Министарства спољних послова као и европског посланика Улрике Луначек о неопходности да и Србија призна косовску независност. Циљ тих изјава је вршење политичког притиска на српске власти да убрзају процес заокруживања лажне косовске државности.

Последња препрека таквом америчком сценарију је управо важећи Устав Републике Србије који је потврдио приврежност наше државе поштовању Резолуције 1244 и њеној пуној имплементацији. Ни само склапање Бриселског споразума у априлу 2013. године не може само по себи да елиминише Резолуцију 1244 иако је и то био амерички покушај њене деградације. Бриселски споразум не производи такав ефекат јер је пре свега реч о правно-политичком акту из којег не произилазе никакве правне последице за Србију јер је неуставан. Уједно као што сам већ горе истакао Резолуције СБ УН су према Повељи УН акти са највишим правним ауторитетом па тако не подлежу утицају осталих међународних уговора и политичких споразума. Једино променом државног Устава, а тиме и накнадном легализацијом Бриселског споразума одредбе Резолуције 1244 изгубиле би смисао чиме би се створио и евентуални правни основ за њено потпуно укидање.

У закључку истичем да је и након пуних 17 година Резолуција 1244 „жив“ међународни акт са неспорним обавезујућим карактером за све државе чланице УН. Као таква она обавезује и органе УН да се придржавају њених начела и пружају сву неопходну подршку у процесу решавања питања КиМ. Сваки даљи споразум или договор у оквиру решавања питања КиМ мора бити донешен у процесу преговора испред УН и у оквирима Резолуције 1244 и одобрен од стране Савета безбедности УН. Исто тако истичем и да је одлука о даљем постојању Резолуције 1244 у рукама саме Србије; од наше државе зависи да ли ће водити политику поштовања Резолуције и свим дипломатским средствима инсистирати на њеном спровођењу или ће кренути путем деградације сопственог територијалног интегритета, а тиме и негације сопствене државности.

Несумњиво је да је Резолуција 1244 један од ретких докумената који је донет управо са намером очувања суверенитета и територије једне државе чланице УН, чиме она потврђује један од најосновнијих принципа међународног права – принцип неповредивости територијалног интегритета и заштите државних граница. Као таква она представља неусмњиву дипломатску победу Србије током ратне 1999. године. Њен универзални значај огледа се у томе да је она одраз победе међународног права над политиком силе и двоструких стандарда. Резолуција 1244 и после 17 година сачувала је свој трајни значај и постала интегрални део извора међународног права.

Аутор је магистар правних наука и члан ГО Српског сабора Заветници

standard.rs, zavetnici.rs

Тагови: , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.