ДАН КАД ЈЕ КОСОВО СТРАДАЛО: Горели су анђели и уметност, нестајали животи и градови

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика/ Ж. Ракочевић

Фото: Политика/ Ж. Ракочевић

„Билбил пиле, не пој рано, не буди ми господара”, певала је на гвозденом војничком кревету старица Наталија Крстић. Читав живот она је певала старе косовске песме, пева и сада у сабирном центру последњих призренских Срба. Побегла је из Богословије у којој је горео Душан Недељковић, и крила се по граду док је неки војни транспортер није довезао у камп немачког Кфора.

Каквог ли се она господара плашила док се боса крила испод призренских мостова да дочека зору и да на овом опскурном месту поново запева? Ко је био и остао стварни господар Призрена?

Граду три језика, граду три културе, граду оријенталног господства нанет је смртни ударац. Хришћанство ни у једном нашем граду није имало такву симбиозу с урбаношћу, ниједан наш град није имао толико дугу историју односа с православљем.

Ни један једини сегмент живота косовских Срба, Рома, Горанаца и Ашкалија није остао нетакнут, ширина тог ударца фатално је погодила све: од простих земљорадника до најважнијих фресака српског и европског средњег века, преко политичког статуса, елиминације урбаности, онемогућавања повратка расељених, уништавања књига, библиотека, градских средина, нематеријалне баштине, гробаља, убијања животиња и прихватања туђе етничке слободе. Никада у својој историји Српска православна црква, у тако кратком времену није претрпела тежи ударац.

Стотине и стотине икона страдало је у погрому: сав труд, љубав, прилоге и молитве, што су, век и по, грађани Призрена поклањали, утопљавали, посвећивали катедралној Цркви Светог Ђорђа, нестали су заједно са збирком икона, живописом и иконостасом донесеним из Сент Андреје. Све што је било у одговорности немачког Кфора потпуно је уништено и девастирано, а немачки лист„Шпигл”је своје војнике назвао зечевима с Косова.

„Господину Џонсону дао сам комадић запаљеног крста из приштинске цркве, то је један нагорели анђео – да га, као залог, подсећа на све што се овде десило. Овде се уништавају највеће светиње православне уметности”, рекао је Грегорију Џонсону, команданту јужног крила НАТО-а, отац Сава Јањић. Он је обећавао да ће стати на пут злу и додао да је у три дана погрома безуспешно покушавао да успостави везу са Рамушем Харадинајем, ратним ОВК командантом и потоњим политичким вођом косовских Албанаца. У том „прекиду веза” горели су анђели и уметност, нестајали животи и градови. Ни у овој области не постоји прецизна евиденција шта је све нестало и уништено.

Руља која је попалила српско повратничко село Бело Поље код Пећи, чијег је предводника хицима из пиштоља усмртила једна америчка полицајка, скренула је од села према гробљу, отварала, ломила и из земље изваљивала старе надгробне крстаче. Парадоксално је да су, касније, „хероју” који је убијен, покушали да подигну спомен-обележје, и то на месту погибије, између села и цркве коју су спалили и гробља које су уништили.

Погром 17. марта 2004. године је, готово потпуно, успостављање консензуса између мафијашко-племенских структура (подинституција), владе, председника општина, полиције (званичних институција) и моћних западних амбасада и тајних служби (надинституција). Он је одустајање од свих стандарда и, коначно, тренутак одлуке да међународна заједница у пуном капацитету призна независност Косова. Западне демократије и њихови најважнији експоненти на терену одлучиле су да признају етнократију и тако, парадоксално, и код Срба и код Албанаца учврсте идеју да се злочин исплати и да је награђен. После свега на згаришта се вратила Српска православна црква: подигла зидове, ставила кров, обновила живопис, поставила свештенике и колико-толико почела обнову живота и заштиту од зла и нестајања. Несрећа је што је зло добило своју институционалну форму и потврду, па је само питање времена, када ће се окренути и против оних који га сада подржавају, учествују у њему и живе од њега.

Људске жртве

У великим сукобима у Косовској Митровици убијена је Јана Тучев, а на тераси свог стана од снајперског хица погинуо је Боривоје Спасојевић. У запаљеној призренској Богословији страдао је Драган Недељковић. У селу Драјковце, убијени су Добривоје Столић и његов син Борко. У Гњилану су попаљене све српске куће, убијен је Бобан Перић, док је Славољуб Дабић претучен до смрти.

У Косовској Каменици из аутомобила са српским регистарским таблицама извучен је и тешко претучен Југослав Савић, који је неколико дана касније, од последица пребијања, преминуо у врањској болници.

Све што је служило Србима у Косову Пољу уништено је, а из своје куће извучен је Златибор Трајковић и наочиглед његове супруге Раде, поливен бензином и запаљен, после чега је преминуо. У Липљану је страдао Ненад Весић, расељено лице из села Коњух из околине Липљана. Према подацима Оебса, убијено је 19, а расељено 4.500 људи од којих се огромна већина није вратила у своје домове, а велики број је живео у контејнерским насељима у крајње нехуманим условима;спаљено је 39 цркава и манастира;спаљене су и срушене 934 куће – станове по градовима нико до сада није рачунао, нити се њихов број зна; тучено и малтретирано око 900 особа. Организаторе правда није ни дотакла, неким извршиоцима је суђено и добили су, према закључцима Оебса, непримерено мале казне.

 

Полтика, Живојин Ракочевић

Тагови: , , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.