ДА ЛИ ЈЕ ЕУ И ДАЉЕ ОБЕЋАНА ЗЕМЉА: Простор је унеређен, многи спавају, а неки су узели капуте и припремају се за одлазак

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

Кад је пре неколико година британски историчар Нил Фергусон одржао предавање у Загребу, улазак Хрватске у Европску унију описао је овако: „Хрватска ће у ЕУ ући после поноћи, кад су већ сви гости пијани, а хране је понестало. Простор је потпунo унеређен, многи спавају, а неки су већ узели капуте и припремају се за одлазак”.

Уз ово подсећање, Срећко Хорват и Славој Жижек, у књизи „Шта Европа жели?”, постављају и питање како онда тек описати каснији улазак Србије у Унију. „Па, никако другачије него као долазак на after party! (после забаве, прим. аут.)”, тврде они.

Од уласка Хрватске прошло је ево већ две и по године. У међувремену, ЕУ су погодиле и грчка и избегличка криза, које дижу зидове на границама све већег броја европских земаља. Уз све то, шенгенски простор пуца по шавовима, Каталонци најављују „историјско не” Шпанији, Велика Британија спрема референдум о останку у Унији, а Брисел поручује да проширења нема наредних неколико година. Због свега тога, Вацлав Клаус, бивши председник Чешке, нуди своју дефиницију ЕУ: „То је неколико политичара у Бриселу, с њима повезане бирократе у бриселским институцијама и неколико пробриселских домаћих политичких лидера”, оцењује Клаус.

Па да ли Србија и даље треба да тежи чланству у савезу који очигледно није онакав какав је био пре петнаестак година, када је Београд прокламовао свој европски пут?

Уз дилему због Европе која „постаје инструмент моћних” треба имати у виду и тонове охрабрења који стижу од неких европских политичара, попут италијанског премијера Матеа Ренција. Ренци је недавно поручио да је центар Европе њена периферија, а срце Европе њена граница.

Пре неколико дана, државни врх је поручио да ће наставити свој пут ка чланству у ЕУ, уз одржавање и унапређење традиционално добрих односа с Русијом, Кином и другим земљама. Посматрачи имају различите ставове: једни верују да би нам било боље да се не опредељујемо и да развијамо сопствене могућности, а други тврде да ЕУ нема алтернативу, не само политичку, већ ни економску. У прилог томе наводе и да се готово 85 одсто наше трговинске размене обавља или са земљама ЕУ или земљама кандидатима.

Упркос све жешћој кризи Уније, за Весну Пешић „европски пут значи улазак у једну привилеговану заједницу”. Ова социолошкиња подсећа да се управо у регионалним сукобима види колика је предност чланица ЕУ и наводи пример дуготрајне грчке блокаде Македоније.

„Кад нисте у ЕУ, а заговарате антиевропску политику, онда немате никакву дискусију у друштву, све се доноси по хитном поступку, а парламент је играчка у рукама Вучића. Искрени заговорници ЕУ у Србији могу да буду само опозиционе снаге, али када оне проговоре добију шамарчину из СНС-а, па не могу да мобилишу шире слојеве”, сматра она.

Међутим, Ненад Поповић, лидер Српске народне партије, тврди да Србија у овом тренутку нема ни политички ни економски интерес да постане чланица ЕУ, посебно не по цену одрицања од Косова и Метохије. Ми треба да се угледамо на ЕУ, у смислу владавине закона, независности и функционисања институција система, поштовања слободе медије и људских права. Треба с њом најснажније економски да сарађујемо”, каже Поповић, чије је мишљење да Србији треба да уравнотежи спољну политику и да развија што ближу сарадњу с Русијом и Кином, не занемарујући развој односа с ЕУ и САД.

Сличног мишљења је и Душан Пророковић, директор Центра за стратешке алтернативе. Србији је, према његовим речима, много паметније да остане по страни, да не улази у процес на који не може да утиче, јер то не могу ни остале мање земље у ЕУ, па чак ни једна Пољска с 40 милиона становника.

„Одлуке ту доносе четири кључне земље ЕУ. Ми на то не можемо да утичемо, а интеграција много може да утиче на наш положај, и када се говори о односу према Русији, и када се говори о кинеском плану изградње новог пута свиле”, каже Пророковић, у уверењу да Србија није у ситуацији да се одриче савезништава нити инвеститора с било које стране.

Има ли Београд алтернативу уколико би одустао од евроинтеграције?

„Уместо мазохистичке политике ’ЕУ нема алтернативу’, треба да се окренемо унутрашњем развоју”, уверен је Поповић.

Весна Пешић, пак, мисли да Србија не може да буде неутрална нити у некој врсти партнерства с Русијом. „Бити неутралан значи практично остати нигде. Србија треба да се укључи у регион, а не да тражи неки трећи пут. Јер, Србија је пропала земља у којој владају сиромаштво и фирерпринцип. Како ми можемо да будемо изузетак у окружењу?” пита она и додаје да је Русија као алтернатива ЕУ „потпуна фантазмагорија љубитеља Путина.”

С друге стране, Пророковић сматра да је време за размишљање о плану Б већ истекло. „Тај план Б ја не бих поставио као неки дуализам ЕУ – евроазијска интеграција, јер видимо проблеме у функционисању обе интеграционе целине. ЕУ функционише по инерцији, питање шта ће с њом бити у наредној деценији, и што се тиче њене структуре и онога где ће се простирати. Евроазијски савез је у овом тренутку више оријентисан на постсовјетски простор. Тако да је за мене план Б јачање сопствених капацитета и учвршћивање добрих односа с што већим бројем партнера у свету”, каже он.

Упитан да ли Србија може сама, одговара да у свету постоје и мање земље које се тако понашају. „Исланд је одустао од европских интеграција (пре две године, прим. аут.), иако има 15 пута мање становника од Србије”, објашњава он.

Истовремено, Пророковић указује и на то да се ЕУ налази у осетљивом тренутку дефинисања спољне и безбедносне политике. „Могуће је да се због тога и сама ЕУ распадне, мање због питања према Русији, више због односа према трансатлантском партнерству”, наглашава он и подсећа да је претпрошлог викенда у Берлину марширало четврт милиона људи против тог споразума.

Биљана Чпајак, Димитрије Буквић

——————————————————————

Антонић: Свакаозбиљна држава има план Б

Слободан Антонић, професор Филозофског факултета у Београду, не верује да до заокрета у спољној политици може да дође.

„С оваквом елитом нема плана Б. Држава, кад западне у шкрипац, разматра све опције како да се извуче. Но, ми смо у шкрипцу зато што смо дозволили да нам амбасаде Брисела и Вашингтона буду четвртаграна власти. Оне играју улогу ауторитарног монарха који нам не само кроји владу, већ и спољну, па и унутрашњу политику. Било би сјајно ако бисмо сада коначно направили стратешки заокрет и покушали да се спасемо од нових пораза и понижења.Али, бојим се да ћемо добити само ново маркетиншко паковање старих популистичких фраза о томе како ћемо сјајно да живимо кад једног дана уђемо у ЕУ, или бар кадпочнемо да користимо чувене претприступне фондове”, каже Антонић.

Он сматра да је наша политичка елита сувише срасла с бриселским и вашингтонским естаблишментом. „Они се не усуђују у својој глави ни да замисле неку алтернативу овоме што сада раде. Свакаозбиљна држава има план Б, поготово када су важне ствари у питању. А ови наши суимали само један план – Брисел или смрт. Зато сада, када су нас притисли, не знамо шта ћемо да радимо. Ми имамо неозбиљну елиту, па ни као држава не можемо бити озбиљни”, закључује Антонић.

——————————————————————

ЕУ је фракција САД и НАТО

Данашња званична Србија, и Влада и парламентарна опозиција, посматра Европску унију као да смо у деведесетим годинама прошлог века. Још је горе што сличан поглед на Унију има и највећи део наше културне сцене. Као да смо и данас сведоци једне просперитетне међудржавне интеграције, која у свету зрачи примером зближавања народа у заједничком интересу осигурања мира и благостања.

Прилике у Европској унији данас су сасвим другачије, али та велика разлика није дошла изненадно већ се кумулирала годинама. Најкасније 2008. године, од када траје велика криза ЕУ, свако заинтересован могао је да уочи квалитативне разлике у односу на златно доба интеграције до средине деведесетих.

Већ и пре избијања велике финансијске кризе 2008. било је доста показатеља да ЕУ не функционише добро. Огромно проширење 2005–2007. од дванаест држава чланица на петнаест постојећих стварало је тешкоће у раду институција и процедура креираних за потребе мање сложене структуре. Тим више што је ово проширење увело у Унију листом слабије економије од њеног економског просека по свим линијама гледано.

Упоредо с припремама за велико проширење, Унија је увела заједничку валуту као финале преласка на виши степен унутрашње интеграције у облику монетарне уније. Бољи познаваоци ове економске области тврдили су и тада да новоуведени систем управљања у овој области није довољан за ефикасну монетарну унију. То се дефинитивно видело од 2008. све до данас када се још не назире излазак из кризе.

Зашто је Унија у тој мери пренапрегла своје скромне капацитете за дубљу интеграцију и велико проширење? Зато што је хтела да постане светска сила. А пошто није могла да обезбеди потребне услове за вођење самосталне спољне и безбедносне политике, она је постала само европска фракција праве светске силе оличене у САД и НАТО. Ево већ најмање петнаест године европска интеграција више не представља унутрашњи развојни пројекат независне ЕЕЗ и ЕУ, већ регионални рукавац геополитичке стратегије САД и НАТО.

Ова промена унутрашње логике европске интеграције објашњава зашто је ЕУ толико стало да од Србије одузме Косово и Метохију и учини један неславан преседан у својој историји. Осим тога, унутрашња криза Уније знатно мења њену перспективу проширења. За недогледно време, наиме, Унија се неће ширити. Али, неће ни мењати политику проширења јер она сада служи за контролу политичких и културних елита у државама кандидатима.

У складу с тим, цео механизам стабилизације и придруживања за Србију је постао застарео. Ако је процес приступања изгубио свој циљ – пуноправно чланство у ЕУ – онда се и његов смисао темељно променио. Он је сада у функцији друге сврхе – неке врсте колонијалног смештања Уније на овим просторима.

Стога за Србију овакав процес придруживања и приступања нема никакав општедржавни смисао. Ако је о државном интересу реч, њега треба заменити другом врстом односа Србије и ЕУ.

Слободан Самарџић

Професор Факултета политичких наука

——————————————————————

Пут у ЕУ је пун изазова, али и користи

Важно је да грађанима приближимо све аспекте чланства у ЕУ. Не слажем се с бомбастичним изјавама које, чини се, неке колеге политичари олако дају. У комуникацији с јавношћу јасно сам истакла да је пут у ЕУ пун изазова, али и користи за државу и грађане. Да бисмо на прави начин разумели процес, потребно је да знамо шта су објективно утврђени критеријуми који су део акија (европског правног поретка), али и укупан контекст међународних односа у тренутку када кандидат започиње или је у току преговора.

У процесу интеграција јасан је принцип условљавања, исти је за све, то су стандарди за које се очекују да их кандидати примене. Нико нас не приморава да радимо нешто ако нећемо. Али ми смо рекли да хоћемо у ЕУ зато што је нормално да се реформишемо и достигнемо животни стандард држава ЕУ.

Наравно да постоје политичке околности које су олакшавајуће или отежавајуће. Бриселски споразум је свакако за нас тежак за спровођење, јер је производ лоше политике коју су претходне владе деценијама спроводиле. Решили смо да се покренемо из зачараног круга неактивне и ламентирајуће политике према КиМ.

То је Бриселски споразум – не признајемо независно Косово, али тражимо решења за одрживи опстанак и бољи живот нашег народа. И то је истина. Такође, наглашавам да нико од нас не тражи да признамо Косово као што га ни неке чланице ЕУ нису признале. Наш став је јасан. Исто тако погрешна је и перцепција која се ствара у делу jавности да бисмо, неприхватљивим по нас чином признања, добили аутоматско чланство. То су популистичке и у суштини наивне тезе.

Све државе су прошле неке врсте политичког условљавања. Зато то и јесте захтеван и вишегодишњи процес. Неке земље су чак захваљујући неким за њих повољнијим међународним околностима постале чланице иако нису до краја биле припремљене. И шта сад? Хоћемо ли да се бунимо и љутимо или ћемо да радимо макар оно што је до нас – да реформишемо друштво због нас самих, али и покушамо да нађемо заједнички језик с европским партнерима. Наша стратешка опредељеност ка ЕУ најважнији је спољнополитички циљ Србије, а наравно да се трудимо да одржавамо добре политичке и економске односе и с другим партнерима.

Препозната је озбиљност Србије али и европске вредности солидарности и толеранције наших грађана током актуелне мигрантске кризе. Радимо колико можемо, реализујемо оно што смо обећали, али немамо право да игноришемо потребе грађана, пре свега економске.

Нама је доста конфликата и наша политика је усмерена на просперитет државе и грађана. Најбоља политика је поштење и држање речи, и према грађанима и у међународним односима, тако се и понашамо. Очекујемо од наших партнера из ЕУ исти приступ. Као земља кандидат немамо неки механизам за доношење одлука у телима ЕУ, зато разговарамо, консултујемо се и предочавамо наше позиције чланицама, заједнички интерес је да се дође до за нас прихватљивог а самим тим и одрживог решења. Показало се у нашој блиској прошлости да бескомпромисни ставови не дају сјајне резултате.

Политика

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.