БЈЕЛИЋ: Отимање „Трепче“ почело десантом

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Новости/В. Данилов

Фото: Новости/В. Данилов

Пристајем на овај разговор из два разлога. Први је да буде у корист нашој држави. Други је што од мене то траже „Новости“.

Пред нама је Новак Бјелић, магистар економије, директор „Трепче“, који је овај комбинат током петогодишњег мандата (од 1995. до 2000) од готово извесног инвалида придигао до најуспешнијег косметског предузећа. Било је то време када овај комбинат није био само „златна нит“ некадашње српске привреде, већ и нада у егзистенцију и опстанак нашег народа у јужној српској покрајини.

– Не бих желео да ова прича буде прича о мојој судбини – каже, рукујући се с нама челично снажним стиском, као да му није седамдесет шеста. – Шта сам ја, и ко сам, наспрам судбине једне „Трепче“ у коју сам уградио тек део живота. „Трепча“ је симбол. Мера снаге Срба на Космету. Мера снаге предстојећих преговора у Бриселу. На ту вагу, то је посебно важно, потребно је да се с наше стране постави тег да је „Трепча“, у данима када је насилно отета, била приватно власништво српских компанија. Неприкосновено право које важи у западном свету. Зашто су прекршили то право? То је одговор на коме треба да се базира наша одбрана. Ако икада добију државу, „Трепчу“ неће

Суочавамо Новака Бјелића са саопштењем из Приштине, сажето у реченици премијера Исе Мустафе, дато уочи овог викенда. Иса је поручио: „`Трепча` је власништво Косова!“.

То је лаж – скочио је као опарен Новак Бјелић. Ударио је руком о сто. И више пута поновио… „Лаж, лаж“. – „Трепчу“ су нам отели на срамоту међународне заједнице, која је по резолуцији 1244 СБ Уједињених нација добила право управљања над Косовом и Метохијом. Али, није добила и право управљања над приватним власништвом овог српског комбината.

Враћамо време у дане када је „Трепча“ на силу отета. У то време после Бјелићевог петогодишњег мандата, „Трепча“ је имала 16.000 радника. Он ју је затекао са четири пута мање запослених на неплаћеном, принудном одсуству. Пословала је, у међувремену, чак и у условима најтежих санкција, са неслућеним дохотком. И надом да је ослонац српском народу и српској држави, јер је била једино предузеће које је, читаву годину, одолевало окупацији. А најбогатији посед на Балкану.

– Бернар Кушнер је, у то време, био шеф цивилне мисије на Косову и Метохији – враћа сећање Бјелић. – Један од првих његових задатака је био да, како год, окупира „Трепчу“. Сломи дух народа. Почео је дипломатски. Најпре је тражио да му доставимо структуру власништва комбината. Захтев је упућен на мене, лично. И доставио сам му: „Трепча“ је деоничарско друштво. Сувласници су: српске банке, осигуравајућа друштва и многа друга српска предузећа… То је Кушнера и његов тим правника ставило на велике муке, али је прихватио да је „Трепча“ приватно власништво.

Ђаво, међутим, не оре и не копа. Смишља шта и како даље.

– Будући да су сва јавна предузећа у надлежности државе Србије већ окупирана, тако и Електро Косово, Кушнер је наложио да комбинату искључе струју – говори Бјелић. – Ми, ипак, преко Рогозна поставимо каблове и доведемо струју из Новог Пазара. Онда су смислили да нам прекину водоснабдевање. Напаковали су причу, готово истоветну, која је четири године касније била повод за погром нашег народа. Наводно, у делу Ибра, одакле смо црпели воду, утопила су се два албанска дечака, па је допремање воде са те позиције према „Трепчи“ требало затворити. Препознали смо намеру и снашли смо се. „Трепча“ је наставила рад. Убрзо, потом, оптужили су нас да загађујемо ваздух. Упутили су екипу да нас обавести како „трујемо жене, децу, али и војнике Кфора“. Упали су у Комбинат са гас-маскама, као ванземаљци. Обавестио сам их да ми стање евентуалне загађености испитујемо готово седмично и да није било ниједног узнемирујућег податка. Није помогло ни то што је Француска, чији су војници били у сектору „Трепче“, упутила свог министра здравља, који је такође саопштио да нема опасности од загађења по њихове војнике.

Док говори, Новак Бјелић, као да је управо у времену у коме се све ово догађа. Ни сам, каже, када се врати у прошлост, не може да верује са каквом је безочношћу међународне управе био суочен.

– У посету нам, потом, долази амерички генерал Кфора Вилијем Неш и екипа. Он се већ једном састао са мојим сарадницима, тако да је све време држао ноге на столу, попут каквог каубоја. Примио сам га и јасно му ставио до знања:

– Господине Неш, димњак „Трепче“ је на неколико десетина метара од мог капитена. И ја, као што видите, лепо дишем. На мање од 300 метара је мој и дом моје породице. И, знате ли шта нас јутрима буди? Цвркут птица. Морате да схватите: „Трепча“ је наша караула. Да, наша караула. Нисам, ни тренутка, био у заблуди да ће се убрзо догодити нешто што ће бити увод у коначну окупацију „Трепче“. Зато смо се припремили на најгоре. Организована су даноноћна дежурства, ноћ и дан – дежурство. Хиљаду људи је дежурало.

Слутња Новака Бјелића се обистинила. У зору 14. августа уследио је десант на „Трепчу“.

– Три хиљаде војника Кфора, што са земље што из ваздуха, јуришало је на наш комбинат – сећа се Новак Бјелић. – Од хеликоптера, а било их је те зоре барем 50, зора се није ни видела. Радници, разумем, били су у паници. Очај и мука завладали су „Трепчом“. Наравно, прво су ухапсили мене. Три сата су ме ислеђивали. Ако ме питате да ли сам у тим тренуцима веровао да ћу преживети… Нисам веровао. Инстинкт ми је казивао да не пружам отпор, како окупатор не би имао алиби. После три сата уручили су ми наредбу Кушнера: „Протерује се, без права повратка, икада, са територије Косова Новак Бјелић, директор `Трепче`“. Пратили су ме до административног прелаза Јариње до зуба наоружани војници Кфора.

Тако је протеран са Косова и Метохије најчувенији директор „Трепче“, неимар овог некадашњег гиганта. И, док га протерују, светски медији већ шаљу вести и слике да је „са Косова протеран важан човек, после кога у `Трепчи` ништа неће бити исто“.
– Зауставио сам се у Рашки, ту су ме чекали новинари – говори Бјелић. – Са свих страна стизали су позиви. Милошевић је звао из Београда. Веровао ми је и ја сам њему, због њега сам и прихватио да придигнем „Трепчу“, а поверена ми је јер сам пре тога од „Фагара“ у Подујеву, али и претходних фирми које сам водио, направио… нећу да кажем привредна чуда, али је истина да су, без изузетка, постале успешне фирме.

Шта се у међувремену догађало?

– Догодило се то да је Кушнер за првог председника Управног одбора „Трепче“ поставио, никог другог до Хашима Тачија. А догодило се и то да је пола године од мог протеривања, у Влади Србије, у време оних несрећних кризних штабова, одржан састанак – подсећа Бјелић, а све што говори документује стенографским белешкама. – Била је то прелазна влада Србије. Ничега у томе, што су представљали ти кризни штабови, нисам видео доброг. Знао сам: окупација „Трепче“ почела је са десантом Кфора, а завршила се са овим кризним штабовима. Дефинитивно се завршила. Никада после прогона нисам прешао административну линију између Србије и Косова, јер је Кушнерова забрана и даље на снази. Имам ли емоције, питате. Имам. Како не бих имао.

Новости

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.