БИНАЧ: СРПСКИ ВЕКОВИ СРУШЕНИ У ЈЕДНОМ ДАНУ

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: pravoslavie.ru

Језа, неверица и туга. Шта друго осим тога може човек да осети када на делу успона од Косовске Витине према Бузовику, угледа само гомилу камења на узвишењу где се некада уздизао манастир Светих Архангела Михаила и Гаврила? Манстир у Бузовику, који су овдашњи Срби због близине извора Биначке Мораве, звали још и Бинач, датира из 14. века. Преживео је Турке, многе зулуме, страдања и ратове, али није овај последњи 1999.године. Било је то место спокоја, сабирања, саборовања и чувања вере Срба из Горње Мораве.

За светињом тугује и гора и вода

“Када је дигнут у ваздух, звук експлозије се чуо далеко. Јечала је околна шума, туговала Биначка Морава“, причају преостали Срби из Витине док руком показују брдо, иза којег Морава извире.

Гледате у трагове манастира, чесму која и данас одолева времену и дивљаштву, гомилу смећа у порти и питате се какви су то људи, какав је то човек који је могао да постави експлозив под светињу стару седам векова?

“Не само ми и гора и вода плачев за овуј светињу, до Бога се чује, тој само у Брисел не чују они што треба да чују… наше се руши и пали, а њима се држава подиже“, прича старији мештанин из оближњег Клокота.

“Овде је некада, била порта и поред ње воћњак. На дан Светог Архангела Михаила, 26. јула, ту се сабирао народ, на трави је био ћилим до ћилима. Млади су долазили дан пре, а старији, комплетне породице, на дан самог празника. Овде смо на овој ливади, на овом пропланку, разапињали шаторе и постављали ћилиме и ћебад. Присуствовали смо бдењу, преноћили, а сутрадан после литургије се играло и певало. Орило се по шест и седам кола, млади су играли, старији одмарали. Читаво Поморавље се овде сакупљало, чини ми се”, са сетом у гласу, сузних очију прича Срећко Симић, песник и професор из оближњег Врбовца.

* * *

Срећко Симић живи у Врбовцу. Завршио је Правни факултет и ради као професор у школи. Пише поезију и прозу, а такође је и заљубљеник у сликарство. До сада је издао четири књиге песама, а добитник је и бројних награда, међу којима и награде “Зарије Р. Поповић” за роман “Скупљачи пепела”. Ожењен је и отац је два сина. Одличан је познавалац историје Косовског Поморавља.

* * *

Долазе Срби, али нема весеља

Са професором Симићем смо дошли на рушевине манастира у Бузовику баш на митровске задушнице. На остацима древног манастира запалисмо свеће за покој душе свих којих више нема међу нама и помолисмо се да манастир опет оживи. А професор Симић као да је сам. Наставља причу тихо, не желећи да ико чује за ову срамоту дојучерашњих комшија, који експлозивом срушише прво конак, па онда и манастирску цркву.

“Чак су и сметлиште овде направили. Ми очистимо, они бацају поново”, додаје Срећко, не споменувши ко су то они. Као што се у народу не спомињу имена она два лоша што убише Милоша, ал се кроз векове преноси њихово нечовештво.

“Међутим, поново се на рушевинама окупљају људи, па се надам, можда ће се у некој будућности манастир можда и обновити и да ће ова долина опет оживети, како за Србе који овде живе, тако и за оне који су у расејању и који долазе. Долазе и сада Срби, да ту пресеку славски колач. Све се догађа као и раније, само је мање народа и нема весеља”, наставља исповест Срећко.

Манастир Светих Архангела Михаила и Гаврила или манстир Бинач, налази се у селу Бузовик, у општини Косовска Витина, потиче из 14. века и припада Епархији рашко- призренској. Био је центар локалне епископије у време византијског цара Василија другог. У току владавине Бранковића, крајем 14. и почетком 15. века, манастир је напуштен и опустошен, да би био обновљен у 16. веку. Манастир је поново напуштен 1867. године, када је заклан локални свештеник, а поново је обновљен почетком 20. века. На зидовима манастира су се налазила два слоја фресака, а у цркви су чувани и вредни сасуди из 14. века. После завршетка НАТО агресије, манастир је оскрнављен и опљачкан у другој половини јуна 1999. године. Исте године, у децембру, после повлачења америчког КФОР-а, експлозивом је срушен до темеља, као и конаци. Истовремено су уништене и капеле Свете Петке, Светог Архиђакона Стефана и Светог Николе, које су се налазиле у близини манастира.

Прве јагоде из манастирске баште

Манастир Светих Архангела Михаила и Гаврила, био је веома значајан за целокупно Косовско Поморавље и Горњу Мораву, како мештани зову овај крај. Свакога дана је у поход манастиру долазила по нека породица у посету монахињама са питањима, молбама и молитвама. Монахиње су биле учене жене, помагале су, саветовале. Није им било важно ко је које вере. Помагале су свима. Тако прича Срећко озбиљан и тужан, а насмејао се тек када се присетио да је овде, у манстирској башти, први пут видео и пробао, сочне, крупне, питоме јагоде.

“Ја се сећам да сам са својом мајком долазио овде пешице из мог села, из Врбовца, преко брда. Има, Бога ми и више од 10 километара, али некако није било тешко. Ишао сам лагано, као да је неколико метара. Овде испод самог конака испод овог дрвета, била је једна леја питомих домаћих јагода и када смо дошли, нама су монахиње понудиле прво палачинке, али ја сам упорно гледао у плодове јагода. Једна монахиња је то приметила и рекла да идем да уберем. Како су само биле укусне… Никада и нигде више нисам јео такве јагоде”, присећа се Срећко, али се сећа и мајчиног прекорног погледа и критике док су се враћали кући.

Шездесетих и седамдесетих година, много пре рушења манастира, сви Срби и Црногорци, којих је било у селу Бузовик, отишли су одавде, за бољим и сигурнијим животом. Гробље више рушевина манастира, сведок да су некада живели овде, такође зарасло у шибље, а споменици порушени. На данашње задушнице никога нема, осим нас и професора Симића, да запали свеће овде сахрањеним Моравцима.

Напуштамо рушевине древног манастира само са једном мишљу и питањем зашто они који су могли да спрече дивљаштво и минирање ове светиње то нису учинили?

Гнев немоћног човека звог рушења светиње у стиховима песме „Столећа у себи чува“ овековечио је овдашњи писац Срећко Симић.

Нек Бог на земљу пошаље знак,
У спаљеном иконе лику,
У атару божјем, у Бузовику.
Да проклет занавек буде онај ко векове сруши у дивљем хиру,
У Светог Архангела манастиру.

(Ова репортажа је део пројекта „Место успомена“, које је подржало Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови, закључци и препоруке, изречени у репортажи, не изражавају неопходно и ставове Министарства културе и информисања Републике Србије).

Анђелка Ћуп

GracanicaOnline.info

pravoslavie.ru

1 коментар

  1. Зоран Матијевић каже:

    Туга и мука до бола. Треба писати и преводити на стране језике те ширити истину.
    Ваљда ће се наћи неко да је чује и поверује.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.