АЛЕКСАНДАР РАКОВИЋ: Цивилизација којој припадамо је православна цивилизација

ИСКРА на Фејсбуку

Александар Раковић (© SPUTNIK / ОЛИВЕРА ИКОДИНОВИЋ)

Какви су односи Русије и Србије у новијој историји? Да ли нам је Русија више помогала или одмагала? Каква је Путинова улога у светској историји? Где је место Србије данас – на Истоку или Западу?

Одговоре на та и многа друга питања Спутњик је потражио од историчара, др Александра Раковића, са Института за новију историју Србије.

У једном делу српског друштва данас се често чује фраза: „Тешко ономе кога Грк храни, а Рус брани“, а у новијој историји Срби често замерају Русији што нам није помогла 1999. током НАТО агресије на нашу земљу. Како то коментаришете и да ли нас је Русија икада издала, како то неки воле да кажу, или нам је помагала и у тешка времена, онолико колико је могла?

— Помагала нам је у најтежим временима колико је могла. Рецимо, да посебно поменемо 1914. када царска Русија улази у Први светски рат због Србије и губи своју државу. Дакле, 1917. после комунистичке револуције нестала је царска Русија у том великом светском сукобу, тако да можемо да кажемо да је она жртвовала себе у једној мери због Србије. У том смислу нам је пуно помагала. Онда и СССР нам је пуно помогао. Совјетска војска је 1944. ушла и ослободила је Југославију од нацистичког окупатора, ослободила је Београд. Све то не можемо да негирамо, иако је после тога било неких догађаја, око 1948. па и касније, који су показивали да ти совјетско-југословенски односи нису баш на најбољем нивоу. Покушавали су да превазиђу те успоне и падове, али чини се да практично до краја комунизма две државе никако нису могле да нађу неки склад. А онда долази разбијање Југославије и распад СССР-а, који су отворили једну нову еру у тим односима. Та ера је, срећом, била кратка. То је период када Русија заиста није могла да се снађе. У тој ситуацији када је Русија била на коленима, она је подржала и санкције Запада против наше земље, а такође је подржала и интервенцију у Српској крајини и Републици Српској против српског народа. Али то је било Јељциново време. Не смемо да заборавимо да је 1999. руски контигент СФОР-а из Тузле стигао у Приштину и чак заузео аеродром. Покушао је да нам помогне, међутим, друге околности – међународне – које су биле проблематичне нису нама ишле у корист, спречиле су руско присуство на том ширем простору, а после тога се руска војска и повукла због тога што им је речено да Србија није заинтересована за руско присуство. Донета је одлука да се, ако већ Србија није заинтересована, они повуку. Али не треба да сметнемо с ума да је та акција била њихова прва акција одговора Западу, да тек касније долазе на ред Грузија, Други чеченски рат, Крим, Сирија, а са доласком Путина ти односи су кренули врло узлазном путањом и надамо се да ће тако да се настави.

Кажете да односи између Србије и Русије иду узлазном путањом и да је врло важно да се то настави. На шта конкретно мислите?

— Видели смо како је председник Путин пружио подршку председнику Додику пред изборе у БиХ… То је врло важно. Када је реч о Републици Србији, ту су такође односи кренули узлазном путањом, али и због тога што је чини се и са стране власти наше земље дошло до неког окрета ка Русији. Чињеница је да су наше, српске власти схватиле да од оних обећања са Запада и покушаја да се направи неки складан пут нема ништа, да ће бити обманути и да морају да своју сигурност траже најпре у Русији, која је помогла и око резолуције о Сребреници и у неким другим навратима, тако да мислим да се ту поред срца укључује ова реална политика када наша власт схвата да мора да више игра на руску карту него што је то било раније, јер ће Русија једина срцем помоћи Србији. Колико год неко покушава да искључи емотивни фактор, он не треба да буде искључен чак ни из највише политике.

Неки кажу да је „Србија између Истока и Запада“, а западни званичници нас критикују да седимо на две столице. Да ли треба да бирамо између та два, или мислите да је наш пут и ка Истоку и ка Западу?

— Наш пут је свуда, али када је реч о политичком опредељивању, мислим да ми немамо шта да тражимо на Западу. Ако треба да се изразим и у оном хладноратовском смислу — блоковски, ми не треба да будемо на Западу. Значи не треба да будемо ни у НАТО-у, а мој утисак је да не треба да будемо ни у Европској унији, зато што тамо ништа нећемо добити. Можда је најбоља позиција, али можда и тешко одржива, јесте нека врста прозора Истока на Запад и Запада на Исток, као што је то било и раније. И то јесте нека позиција српског народа. Али у сваком случају, цивилизација којој припадамо је православна цивилизација. Грчки теолог Јоргос Металинос је навео једну фундаменталну разлику између православне и западне цивилизације, да „западни човек жртвује друге за себе, а православни човек жртвује себе за друге“. Када погледате Достојевског, ви можете да видите ту жртву, па и патњу православног човека. Колико пута смо то могли да видимо кроз нашу историју. Запад је прагматичан и има рационални приступ: „Ми ћемо урадити то и то, лишићемо се толико и толико људи који нису наши и онда ћемо доћи до циља“, а ми немамо то. И с тим у вези нас тај цивилизацијски концепт изричито везује за Русију. Уколико бисмо се опредељивали, на пример, за Запад, ми бисмо били нит риба, нит девојка, као што су данас Грци. Они не могу да се снађу – они су део православне цивилизације, али Хантингтон каже да су они аномалија западне цивилизације, јер су део тих интеграција. Једноставно они не припадају тамо, али их ту држе из својих геополитичких интереса.

По вашем мишљењу, какво место ће Путин заузети у светској историји, односно које место му припада?

— Припада му место светског великана. То се већ сада види, а како ће бити обликовано његово коначно место то ће показати време. То зависи од овог одмеравања снага са Западом, где се он за сада добро сналази. Имам и једну примедбу и то треба да кажем – то је њихов однос према Црној Гори, где је руска политика потпуно заказала, као и у Македонији. Али посебно у Црној Гори је могло да се уради много више, да се избегне насилно увлачење Црне Горе у НАТО. Дакле, поред тих добрих потеза који су повлачили Руси и руска политика и њихове све видљивија присутност у српским земљама, постоји и тај горак укус који је остао након увлачења Црне Горе у НАТО.

А, шта бисте рекли, које су Путинове највеће заслуге, шта бисте му приписали?

— Његове највеће заслуге су у томе што је омогућио да Запад више не може насилно да се понаша. Значи, Европа више није једнополаран континент, она је сада дефинитивно биполарна, а када се узме у обзир и ово друго што се дешава – Кина и тако даље, свет више није униполаран, већ сада има више фактора који одлучују о светској политици. Сада већ имамо „концерт сила“, то је познато из 19. и 20. века. „Концерт сила“ је када има једно спорно питање па се укључе разноразне силе да о њему одлучују. Раније када је само Америка одлучивала – одлучивала је по својој вољи и својој снази. Сада то више није могуће, а то се показало и на нашем примеру, а показало се и у Сирији. Тако да су то велике Путинове заслуге за свет и што је учинио да свет данас буде једно сигурније место. Јер Америка и НАТО се више неће упуштати у такве типове агресија какве су биле до сада због тога што чак и западни човек види алтернативу у Русији и чак у чувању вредносних система европске цивилизације најшире могуће кроз руски контекст.

rs.sputniknews.com, Оливера Икодиновић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.