АЛБАНСКИ КЊИЖЕВНИК:Да сам могао да бирам, живео бих у Србији

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика/Р. Крстинић

Фото: Политика/Р. Крстинић

Србију сам заволео као младић, јер сам у њој нашао уточиште када ми је било најтеже. Због тога књигу песама посвећујем овој земљи и мојим пријатељима Србима који су били уз мене и помагали ми, почиње за „Политику” своју исповест доктор филозофије, професор и књижевник Ђек Маринај, Албанац који више од четврт века живи у Америци.

А његова животна драма почела је када је као двадесетпетогодишњи новинар 1990. године, радећи у албанском граду Шкодра, објавио песму у часопису „Дрита” (Зора). У то време у Албанији се, каже, живело тешко, стеге комунизма су биле изузетно чврсте, а режим који је наметнуо Енвер Хоџа, иако тада већ било прошло пет година од његове смрти, био је и даље изразито јак.

Песмом „Коњи” Ђек је изразио свој револт према тадашњем систему и комунизму, али ни сањао није колико ће она постати популарна.

– Часопис је „нестао” са киоска у року од два сата, људи су писали моје стихове на салветама које су ишле од руке до руке, пролазници су ме тапшали и бодрили. Био сам млад, револтиран режимом. То поподне пошто је сав тираж „Дрите” распродат, седео сам у ресторану и ручао. Пришао ми је човек и честитао на песми. „Ви баш не волите комунизам”, додао је. „Песма је о животињама”, одговорио сам, „много их волим нарочито коње”. Иронично се насмејао, а онда се представио: био је припадник специјалних полицијских снага и напоменуо – да ујутру дођем на разговор – прича Маринај.

Био је свестан огромне опасности у којој се нашао: људи су у овом комунистичком режиму, каже, једноставно нестајали. Одлуку је донео у тренутку: сачекао је да падне мрак, покупио неколико књига и ћебе, поздравио се са породицом и упутио кроз шуме ка граници са тадашњом Југославијом. Ноћу ју је прешао илегалним каналима и нашао се у Црној Гори. Бежао је, каже, да сачува живот.

– Стигао сам до неког села и тамо су ме мештани упутили у војни гарнизон. Испитивали су ме, али били су изразито благи, одредили ми притвор од 14 дана, колико се добијало за илегални прелазак границе, а да ми ни лисице нису ставили на руке – сећа се наш саговорник.

Из Црне Горе стигао је у Србију, и то у Падинску Скелу где је био камп за избеглице. Тамо је провео два месеца. Ноћу је спавао у прихватном центру или код мештана који су му своја врата широм отворили. Дању је радио за надницу на пољима, брао кукуруз…

– Радио сам све што су ми нудили да бих се прехранио. Имао сам дугу косу, јер нисам стизао да се ошишам, био сам у старој одећи, али никада ме нико у Србији није гледао са подозрењем, већ напротив са поштовањем и жељом да помогне. Сва моја очекивања у вези са вашом земљом далеко су надмашена – истиче Маринај.

Из Падинске Скеле прешао је у прихватни центар смештен у подножју Авале. Тамо је провео шест, седам месеци. Радио је током дана за надницу и стекао пријатеље Србе – за цео живот. И данас су нераздвојни иако их деле континенти.

– Да сам могао да бирам – остао бих у Србији. Али нисам: речено ми је да могу да аплицирам само за две земље – Америку и Канаду. Изабрао сам Америку. Када сам одлазио моји пријатељи су ми дали новац да се снађем – прича Маринај.

Када је стигао у „обећану земљу” није знао ни реч енглеског. Само албански и делом српски. Тражио је у хотелу „некога из Европе” у нади да ће моћи да се споразуме. Упутили су га на радницу у хотелу – Душицу.

– Био сам пресрећан када сам је упознао – Српкиња из Румуније, знала је ваш језик и могао сам да јој читам, причам… Убрзо се родила љубав, венчали смо се после три месеца. Мојој срећи није било краја: био сам заљубљен у Душицу, дивну жену и уз то Српкињу – са осмехом прича Ђек.

Живот у Америци није био лак, наставио је школовање уз обавезан рад, магистрирао је, затим и докторирао. Књижевност је остала његова велика љубав, издао је више књига песама. Данас је професор енглеског и комуникација на универзитету у Даласу и у својој класи, каже, увек има и по неколико студената из Србије. Својим ђацима говори о Србији, у програм је укључио и наше књижевнике о чијим књигама прича са одушевљењем. Питамо га како живе у Америци: „Супруга Душица ради као болничарка са најтежим болесницима, живимо скромно, али смо срећни и окружени великим бројем пријатеља, међу којима има много Срба.”

Ни 25 година пошто је напустио нашу земљу није је заборавио. Кад год може дође у посету. Као и ових дана. Разговарамо док Маринај чека своје београдске пријатеље. Чешће је у Србији него у Албанији, земљи у којој се родио. У родно место ишао је три пута у последње две и по деценије, а у нашу земљу бар дупло чешће. А кад не може да дође, у Америци прати сва збивања о Србији. Највише воли фудбал и прати наше тимове. Није ни чудо, каже, што толико воли српски фудбал, јер супруга Душица је рођака румунског фудбалера српског порекла Миодрага Белодедића.

– Када бих морао Србију да опишем у неколико реченица, рекао бих: ако долазите у ову земљу са поштеним намерама и желите да радите – у Србији ћете добити само добро. Ако тражите невоље – наћи ћете их – каже Маринај.

Био је уз нас и ратних, деведесетих година, причао је у Америци да није истина оно што се говори у медијима о Србима – људима који само стварају невоље, како су нас представљали у америчкој јавности.

– Имам срећан живот у Америци, али пуно пута помислим да га не бих имао да није било Срба који су ми помогли. Мој живот је могао да се заврши у Албанији те 1990. баш као што је страдао мој пријатељ који је као двадесетједногодишњак, само шест месеци пре мог бега, покушао да напусти домовину. Убијен је – с тугом се сећа Маринај.

На насловници књиге – Авалски торањ

У посвети на првој страни књиге песама „Долазим да позеленим”, коју је недавно издало Удружење књижевника Србије, Ђек Маринај је написао посвету својим пријатељима Србима који су му помогли пре четврт века. За насловну страну књиге намерно је изабрао – Авалски торањ, у знак сећања на све оно што је доживео у Србији и на – Авали.

– Ова књига ми је веома важна, њом на скроман начин желим да кажем Србији хвала за све што сам у вашој земљи лепо доживео: помогли сте ми када ми је било најпотребније – каже Маринај.

Политика, Дејана Ивановић

Тагови: , , ,

1 коментар

  1. Ena каже:

    Malo je ovakvih ljudi. Svaka cast gospodine Marinaj, ne zato sto ste izjavili da biste ziveli u Srbiji da ste mogli da birate, vec zato sto ste veliki karakter i covek koji ne gleda na nacionalnu pripadnost, vec na moralnu i ljudsku stranu. A u tome je vrednost jednog coveka. Zelim Vam svako dobro i neka Vas Bog cuva.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.