100 ГОДИНА ВЕЛИКОГ РАТА: Како је други Обилић ухватио бугарског официра

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

У априлу 1917. године француски генерал Морис Сарај, командант савезничких трупа, обилазио је српске положаје у пратњи српских команданата Живојина Мишића и Степе Степановића. На положају Камена чука генерал је застао и двогледом осмотрио бугарски положај. – Господине команданте, треба нам бугарски војник – обратио се Степи. То је чуо јунак кога су звали Други Обилић, искочио је из рова и у ставу мирно саопштио да ће он лично да ухвати бугарског војника. – Како се зовеш војниче, из које си јединице, упитао је командант. – Господине команданте, ја сам редов Илија Поп Тоне Илић из села Боровца, Јабланичког среза, Врањског округа, бомбаш Прве армије, прве чете, трећег батаљона, шеснаестог пешадијског пука „Цар Никола други”. Војници ме зову Други Обилић.

Команданти су били одушевљени његовим ставом и одобрили су му да изврши задатак. Док су они обилазили положаје, Илија је, користећи се ратним лукавством, пришао бугарском положају и у први сумрак се кроз шикару прикрао бугарском рову. Када се појавио бугарски официр, као пантер је скочио и шчепао га за врат. Изненађен и уплашен, није се опирао, већ је запомагао и молио Илију да га пусти. Илија га је довео у командно место, а затим га уз обезбеђење и пратњу предао. Заробљени официр је испричао: – Ваш војник је извео изненадни препад. Хитар је и веома јак. Кад ме је заскочио, мислио сам да ме је ухватио медвед, а не човек. Био је као неко ванземаљско биће и нека сила са небеса.

Поред бројних подвига овог јунака, историчар Добросав Туровић у својим делима описује и његов сусрет са командантом, регентом Александром. Наиме, после заузећа бугарског положаја, српска војска је постројена да свечано дочека регента Александра, француског генерала Сараја и команданте српских армија. После извршене смотре, регент је наредио да изађу бомбаши. Први је искочио Други Обилић и у ставу мирно оштро поздравио Александра.

– Јесте ли ви, јуначе, Илија Поп Тоне Илић – упитао је регент.

– Јесам, ваше величанство – одговори одсечно Илић.

– Јуначе, одликујем те Карађорђевом звездом, да и даље служиш нашој војсци за пример. Регент се срдачно руковао са Илијом и на његову војничку блузу окачио Карађорђеву звезду са мачевима. Тада је одликован и италијанском Златном медаљом за храброст.

Илија Поп Тоне Илић рођен је 10. јануара 1893. године у Боровцу код Сијаринске Бање, од оца Тона и мајке Вучице, рођене Мазић. Његова породица води порекло из села Чобића са Косова. Отац поп Тоне Илић био је српски комита и борио се против арбанашког и турског ропства. Пошто су му злотвори ушли у траг, са женом Вучицом бежи у Србију, у село Боровац. Илија се оженио Дивном, рођеном Спалевић, са којом је изродио осморо деце: Милована, Радована, Милоја, Милоша, Даринку, Петру, Лепосаву и Радојку.

У ратовима од 1912. до 1918. године учествовао је као добровољац. На Солунском фронту поднаредник Илија Илић био је најхрабрији борац 16. пешадијског пука. Био је прави горостас, висок преко два метра, широк и кошчат, мрка ока и брка и оштрих црта лица. Дуго војевање завршио је 1918. године са осам рана и десетак крстова, ордена и медаља. У позну јесен те године вратио се са фронта у опустошени завичај. Уместо куће, затекао је згариште и гробове. Све до смрти живео је у крајњем сиромаштву.

Поводом десет година од пробоја Солунског фронта Влада Краљевине Југославије организовала је у Београду прославу којој је присуствовао Луј Франше д’Еспере, командант савезничке војске на Солунском фронту. Испред Белог двора постројили су се јунаци Карађорђеве звезде и Легије части. Био је ту и горостас Други Обилић који је својом фигуром надвисио строј. Био је у сукненом оделу, са опанцима на ногама, на изношеној блузи блистала су одличја. Смотру су извршили маршал Д’Еспере и краљ Александар. Маршал га је питао где је добио Легију части, а он је одговорио: „Господине маршале, на бугарском неосвојивом кршу.” – Да јуначе, добро се сећам, читао сам о вашем јунаштву у нашим новинама – узвратио је Д’Еспере, а затим је рекао српској пратњи да такав јунак не би требало да буде у тако оскудној одећи. Приметио је да Срби изгледа не знају за његове јуначке подвиге. Понудио му је пензију и стан у Француској, али је он захвалио на понуди и вратио се у завичај.

Десет година после тога, 1938. године, разболео се од стомачних болести, па су га синови воловским колима одвезли у приштинску болницу. – Докторе, ако ме вечерас не оперишете, умрећу, рекао је лекару, а он му је узвратио да ће још дуго живети. Те ноћи је умро. Синови су га довезли кући. Уз војничке почасти сахрањен је на гробљу у Сијаринској Бањи.

Политика, Милан Момчиловић

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.