100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА: Боси кроз хладну Шкумбу и Војушу

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

Божидар Авакумовић (1892–1984) из села Северово код Ариља био је учесник балканских и Првог светског рата. Он је као омладинац мобилисан у Балканском рату и провео осам месеци у Овчем пољу у Македонији. Касније је отишао у војску у Ваљево, где га затиче Велики рат. Као војник прослављене Дринске дивизије седамнаестог пука прошао је борбе на Церу, Колубари, Мачковом камену, Сувобору и Кајмакчалану, у којима је српска војска извојевала велике победе и задивила читав слободољубиви свет моралом и храброшћу.

Сећам се дедине приче о повлачењу српске војске преко врлети Албаније и невиђеним мукама и страдањима које су том приликом доживели. Просечна висина планина преко којих се прелазило била је 1.800 метара и није било ниједног ваљаног пута. Резерве хране које су понели на пут биле су довољне за девет дана. Пратила их је глад, изнемоглост, страшне болести, сурова зима, напади наоружаних Арнаута и пљачке, упркос заштити Есад-паше, тадашњег самопрокламованог председника албанске владе.

„Онако изнемогли газимо боси хладне реке Шкумбу и Војушу. Ко се одмах обу, падао је мртав од изнемоглости и слабе циркулације. А онај ко је још мало продужио бос, па полако навукао чизме имао је шансу да преживи. У торби данима немам ни мрву хлеба. По ко зна који пут кренем руком не би’ ли нашао неку мрвицу, али узалуд”, причао је деда.

Bozidar Avakumovic i Bozidar Jokovic malaЧесто је говорио о боравку на Крфу и гостопримству грчког народа. Ту су се опорављали и лечили од тешких борби и албанске голготе. Пуковник Јанићијевић, коме је деда био посилни, предложио му је да иду заједно на лечење у Бизерту, луку у Тунису, где су постојале савезничке болнице. Али деда није пристао. Остао је са војском на Крфу, да би био ближи Србији.

Блага острвска клима донела је чудан опоравак српској војсци. Медицински надзор, одговарајућа исхрана, нове униформе и оружје, добијено од савезника, вратили су им морал. Становници острва дивили су се вољи са којом су војници вежбали, а деда је причао да су им управо напорне војничке вежбе и јачање тела потискивали сећање на патњу кроз коју су прошли.

Посебно је био поносан на његову Дринску дивизију која је после тешких и крвавих борби освојила брдо Кајмакчалан и тако отпочела пробој Солунског фронта. Цену ове победе је високо платила, јер је њен биланс био пет хиљада погинулих и рањених војника. И деда је у једној од тих борби повређен задобивши контузију од топовске гранате, због чега је месец дана провео у пољској болници.

Међу свим тим бурним ратним догађајима, о којима сам као дечак волео да слушам, на мене је утисак оставила његова прича о повратку кући после шест година ратовања, коју је казивао са неком посебном сетом. На уласку у двориште испред куће среће шестогодишњу девојчицу. Деда је пита: „Чија си ти мала”? Она му одговара: „Ја сам неког Божа Авакумовића”. ”А где ти је отац?”, наставља деда. „Он је у рату”, узвратила је девојчица. Деда први пут узима у наручје своје дете и сузних очију је носи у кућу. То је била моја тетка, дедина најстарија ћерка Румена.

Имао сам част да 1977. године, приликом обележавања шездесетогодишњице пробоја Солунског фронта путујем у Грчку са дедом и четрдесетак преживелих носилаца Албанске споменице, обиђемо сва места и евоцирамо успомене на славне догађаје из наше историје.

Дирљив је био долазак старих ратника у Агиос Матеос на Крфу где се налази масиван споменик страдалим борцима Дринске дивизије, подигнутог на земљи грчког сељака Јаниса Јанулиса. Поред тог споменика на коме су уклесани стихови поручника Владимира Станимировића: „На хумкама у туђини, неће српско цвеће нићи, поручите нашој деци нећемо им никад стићи…”, старци су плакали као мала деца и набрајали имена својих сабораца који су оставили кости на овом острву. У сећању ми је остао урезан говор једног старог солунског ратника испред Маузолеја на острву Видо. Обраћајући се нама млађима, углавном унуцима солунаца, који смо стајали са стране, изговорио је: „Ми од вас не тражимо ни плате, ни пензије, ни било какве привилегије. Већ тражимо да пренесете како је било, да се ова наша голгота и херојство никада не забораве”.

Политика, Урош Авакумовић

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.