ОД АТИНЕ БЕЗ МЕДАЉЕ: Хрвати пре 20 година сишли с постоља и никако да се врате
Фото: Блиц/Јутјуб
Тај, други јул 1995, био је некима радостан, некима не баш. Ми смо се, ето, радовали. Имали смо и зашто. Усред оних страшних дана, наши кошаркаши, који су се вратили на међународну сцену после међународних санкција, освојили су првенство Европе. Хрвати, који су освојили бронзу, приредили су скандал – сишли су са победничког постоља, не желећи да слушају нашу тадашњу химну. И, од тада се на постоље нису вратили.
Откако су прогласиле независност, у два наврата су наше комшије освајале медаље на највећим такмичењима. А откако су напустили подијум, шта год покушавали и колико год добре играче имали, остајало би им само да гледају неке друге како се веселе. Тако је и са овогодишњим Еуробаскетом, са ког су их у осмини финала елиминисали Чеси.
Зашто су Хрвати пре 20 година напустили постоље у Атини, где су у полуфиналу изгубили од Литваније, коју смо потом ми, као СР Југославија, победили у финалу? Зато што им је то наређено. Да се разумемо, противуречити ауторитарном режиму у то доба, док је оружје још пуцало, а људи гинули, није баш могао свако. Притом је и национални набој био изузетно изражен и код самих хрватских кошаркаша. Да није, не би тако, “сви као један”, послушали наређење које им је стигло.
“Било је неко друго време”, присећао се недавно тадашњи капитен Хрвата Стојко Вранковић. “Југословени су добили Литванију у финали и ми бисмо, да смо остали на постољу, слушали југословенску химну. Након финала је одлучено да постоље напустимо. И, сви смо се сложили са том одлуком која је стигла из политичког врха”.
Наређено – учињено. С радошћу. Само, када се неко не понаша људски, то онда има цену. Пре или касније. Хрвати као да спортску цену плаћају од тада па до… ко зна када. То њихово плаћање, у ратама, траје већ две деценије.
После хрватског учешћа у финалу Олимпијских игара 1992, када нас у Атланти није било због санкција, те њиховог трећег места на Мундобаскету 1994, на коме нас, такође није било, Хрватска је дошла до поменуте бронзе у Атини, из које је отишла срамно, силаском са постоља. И, од тада – ништа.
На Олимпијским играма које су биле прва наредна прилика да се докажу, а и да се коначно сусретнемо, они су нас мимоишли поразом од Аустралије у четвртфиналу, па смо ми морали “сами” да доказујемо да смо тих година бољи, стигавши чак до финала и дуела са САД (69:95).
Коначно је, 1997, дошло до тог судара екипа које су настале распадом СФРЈ, и то на Европском првенству.
И, испрва се чинило да је Хрватска изборила тријумф над “плавима” у мечу уводне фазе, но онда је на сцену ступио Сале Ђорђевић и тројком уз звук сирене донео тријумф од 64:62. Од тог шока се Хрвати нису опоравили, па су се поразом у наредном мечу, од Италије, остали без нокаут фазе.
Тако нокаутирана, њихова репрезентативна кошарка никако да се придигне на ноге. Када се гледају бројке, овако су они пролазили од Атине 1995.
1996. Олимпијске игре – 7. место
1997. Еуробаскет – 11. место
1999. Еуробаскет – 9. место
2001. Еуробаскет – 7. место
2003. Еуробаскет – 11. место
2005. Еуробаскет – 7. место
2007. Еуробаскет – 6. место
2008. Олимпијске игре – 6. место
2009. Еуробаскет – 6. место
2010. Мундобаскет – 14. место
2011. Еуробаскет – 13. место
2013. Еуробаскет – 4. место
2014. Мундобаскет – 10. место
А 2015?
После убедљивог пораза од Чеха, Хрвати ће завршити на деоби од 9. до 16. места. Њихово проклетство силаска са постоља и даље траје, а до кад ће, не знамо.
Што је најгоре по њих, не знају ни они.
