НА КРАЈУ 2016: Новакова година за историју

Побједом Аргетине у Дејвис купу завршена је још једна тениска сезона, гдје је Дел Потро успио да донесе својој земљи прву „салатару“, Моника Пиг освоји за Порторико олимпијско злато, које је Мареј одбранио и дошао до врха АТП листе, а Новак Ђоковић након пола вијека постао тенисер са све четири Гренд слем титуле у свој власништу у исто вријеме.

Најбољи српски тенисер, а и спортиста свих времена у 2016. годину ушао је пун самопуздања, гдје је просто „газио“ конкуренцију. Тако је на првом турниру у години у Дохи противницима допустио 25 гемова, с тим да му је Бердих узео девет гемова. У финалу је лагано тријумфовао против Рафаела Надала са 6:1, 6:2. Услиједио је први Гренд слем у години, Аустралиан опен, турнир из те категорије који је први освојио и највише пута подигао његов трофеј. Требало је освојити пехар и приближити се ономе што тениски свијет чека од Род Лејвера. До четвртфинала намучио га је једино Симон, ког је побједио са 3:2 у сетовима, испоставиће се највише од било ког другог противника. Против Федерера у полуфиналу прва два сета су била чиста поезија, 6:1, 6:2. Швајцарац се тада мало тргнуо и успио да освоји трећи сет, али у четвртом је Новак срушио све његове наде о преокрету и пласирао се у ново финале. Као и против Роџера, тако је против Мареја одиграо први сет, Шкот се просто није могао супротставити феноменалној игри Србина. У наредна два сета се водила много већа борба, са познатим побједником и по шести пут је Новак Ђоковић из Србије шампион Аустралиан опена. Након одмора од мјесеца дана, гдје се посветио својој породици и хуманитарном раду, играо је турнир у Дубаију и четвртфиналу предао меч Фелисијану Лопезу. Проблем са оком срећом није имаш теже посљедице, те је Ђоковић заједно са својим саиграчима у „Пиониру“ побједио селекцију Казахстана у 1.колу Дејвис купа.

Тада почиње „америчка турнеја“ гдје му је већ на отварању Бјорн Франтанђело одузео сет, а тај Американац сигурно није могао ни замислити да ће бити једини коме је то пошло за руком у Индијан Велсу и Мајамију. Новак је од тада играо беспрекорно, сигурно, потврђивао је своју доминацију на „бетону“ и стигао до двије нове Мастерс титуле. Дошла је на ред и сезона на шљаци, гдје су сви чекали Ролан Гарос и напад на титулу у Паризу. Прије Париза Ђоковић је играо код куће у Монте Карлу, гдје је на старту поражен од Веселог. Тада је „напунио батерије“ и отишао у Мадрид и у „Магичној коцки“ показао свима који су сумњали послије Монте Карла да је спреман за историју. У полуфиналу и финалу је побједио Нишикорија и Мареја, а са истим ривалима је играо и у „Вјечном граду“. Разлика је овога пута била што је Шкот славио у финалу. Од 1969.године се чека да неки тенисер у исто вријеме код себе има титуле са четири Гренд слем турнира, Новак је у Париз дошао као шампион Вимблдона, УС Опена и Аустралиан Опена и недостајао му је још Ролан Гарос. На тај пут је кренуо добро, побједивши Луа, Дарсиса, Беденеа, а затим му је Баутиста Агут одузео сет, ипак Шпанац више од тога није могао. Услиједили су тријумфи над Бердихом и Тимом и онда је дошао тај велики дан, а противник је био исти као и у главним градовима Шпаније и Италије, Енди Мареј. Шкот је одлично отворио сусрет, освојио први сет и након тога се више ништа није питао у том мечу. Наредна два сета Ђоковић је демонстрирао силу, допустивши противнику укупно три гема, а у четвртом је било 6:4 и историја је уз тонове „Боже правде“ била исписана. Славили су Срби и сви остали Новакови навијачи широм свијета, стизале су честитке од многих спортиста, а он је након финала изјавио следеће

– Осјећао сам се другачије када сам дошао. Све је било другачије, огромна енергија људи, свуда око мене подршка. У финалу је атмосфера била као на Дејвис купу. Коме бих посветио побједу… ? Животу, љубави која нас испуњава, свим људима који су ми дали толико тога. Јелена Генчић, мој покојни ђед… без њих свега њих ово не би било могуће, али ни без моје жене, дјетета… Ово је један од два најлепша тренутка у каријери.

Као прави Србин и Балканац, Ђоковић је то добро прославио, одморио и од великих напора и отишао у Лондон на највећи турнир у тенису – Вимблдон. Савладао је Варда и Манарина, а онда му се испријечио Сем Квери. Дуг меч, прекиди због мрака и на крају тријумф Американца. Није Новак био на нивоу из Париза, али је пред њим била нова турнеја по Америци и Олимпијске игре. На „Роџерс купу“ у Торонту је сигурно дошао до новог трофеја, а затим се са Виктором Троицком преселио у Рио де Жанеиро и олимпијско село. Сваког дана на почетку Игара на интернету су се могле видјети слике многих спортиста са Новаком, био је највећа звијезда у Рију.

–    Иако сам изабрао да се бавим индивидуалним спортом, добио сам шансу да осјетим шта значи бити дио тима играјући Дејвис куп и учествујући на Олимпијским играма. Признајем – тај је осјећај незамјењив. Имати неког са ким можеш да подјелиш притисак, стрес, страх, бол, побједу и пораз, велика је ствар. Ми у приватном животу имамо породицу, партнере или пријатеље да буду уз нас када је тешко и када је све дивно. Тако је и у спорту и послу – све је љепше када си дио екипе и имаш на кога да се ослониш. Немојте ми замјерити што генерализујем овај осјећај, али вјерујем да смо сви били опчињени и обасјани усјесима наших златних, сребрних и бронзаних спортиста. Ватерполисти, одбојкашице, кошаркаши, кошаркашице, атлетичари, кајакаши, таеквондисти, стрељачи, рвачи.. Срце ми је препуно љубави и поштовања док их набрајам. Толико спортиста из наше мале Србије – написао је Ђоковић у свом „Дневнику из Рија“ за магазин „Оригинал“.

И док су навијачи широм свијета бројали колико медаља могу освојити, српски су били убјеђени у једну и то Новакову, златну, ни мање, ни више. Након бронзе у Пекингу и четвртог мјеста у Лондону, жријеб је хтио да се број 1. састане са човјеком од ког је изгубио у мечу за бронзу у Лондону, Хуаном Мартином Дел Потром. Аргентинац, који је играо „на крилима својих навијача“, је направио велико изненађење, побједио Ђоковића и касније стигао до сребра. Новак је терен напустио у сузама, јер га је тај пораз сувише погодио, хтио је до онога што му недостаје, олимпијског злата. Касније је испао и у дублу са Зимоњићем и након што је бодрио остале српске спортисте, отишао је из Рија и направио опет паузу.

Дошао је на ред и задњи Гренд слем у сезони, УС Опен, гдје је прошле године у финалу играо против Федерера и неваспитане њујоршке публике, али је на крају подигао пехар. Побједио је на старту Јановица и онда се десило нешто што се ријетко може видјети, Весели му је предао, а то је исто урадио и Јужњи након само шест одиграних гемова. Тријумфовао је против Едмунда, а онда му је и Тсонга након два сета предао меч. У полуфиналу је савладао Монфиса, да би га у финалу побједио Стан Вавринка са 3:1. Мареј је тада био у одличној форми, освајао је турнире након Њујорка и смањио бодовну предност. Ђоковић је поражен у полуфиналу Шангаја од Баутисте Агута и услиједио је Париз, мјесто гдје је пола године раније исписао историју, сада је бранио прво мјесто. Потребно је било да дође до финала, али га је у томе спријечио Чилић. Шкот, Енди Мареј, је по први пут био први на АТП листи, а главни окршај ове двојице се чекао у „О2 арени“ у Лондону на завршном Мастерсу. До финала су оба тенисера стигла сигурно, Енди је био психички спремнији и побједио је са 6:3, 6:4.

На крају кад се резимира сезона, довољно је цитирати Роџера Федерера послије финала у Лондону „Сјајан почетак године за Новака и сјајан крај године за Ендија“. Сад слиједи пауза за све тенисере, одмор са породицом, „пуњење батерија“ пред нове изазове и велику борбу за врху АТП листе.

Тагови: Новак Ђоковић