ДАНИЛО ИКОДИНОВИЋ: Зашто ватерполо пропада из године у годину? Зато што идиоти воде ЛЕН, ФИНА. Најобичнији идиоти!

С легендом српског и југословенског ватерпола Данилом Икодиновићем срели смо се на кафици у његовој кафани „Код Даче“…

Као и увек, без длаке на језику наш некадашњи ас причао је актуленом тренутку светског и српског ватерпола, о вези са женском одбојком преко супруге Маје Огњеновић, али и о неким свакодневним темама.

Како си ових дана?

– Добро је, много се ради. Јул и агвуст је увек за нас угоститеље период који треба прегрмети. Има посла, али лето је увек време кад је мање људи у граду, па мање и гостију код нас.

Како се сналазиш на функцији потпредседника Ватерполо савеза Србије и каква је ту ситуација?

– Ми смо дошли и дуг је био милион и 300 хиљада евра. Кад је Виктор Јеленић постао председник, мене је изабрао за потпредседника и хвала му. Одмах сам се оградио и рекао да ћу да помогнем колико могу. То је за ватерполо огроман дуг. Ево, Виктор полако успева да врати део, помажу сви колико могу. Држава увек помаже и помагаће, али држава није дужна да издржава Савез. Треба наћи начин финансирања, а ми смо опет неатрактиван спорт због суђења и горе наведених ствари. Све је повезано. Увек поредим са одбојком… Крајем осамдесетих наш ватерполо је био на десетом спрату, а одбојка на другом. Онда они промене правила и одбојка оде на 82. спрат, а ми завршимо у подруму. То ти је најбоље поређење. Много је тешко и ја не видим излаз док се не промени систем финансирања спорта. Можда ни тад неће бити много боље, али сигуран сам да бисмо успели да дигнемо на неки други ниво.

Стално чујемо питање „а шта ћемо кад оде ова генерација“. Кажу, имамо следећу, али шта после тога?

– Тако су причали после нас, па су дошли много бољи. Мислим да, док пратимо систем који је постављен одавно, уз модификације сваког тренера који је долазио и његовог личног печата, не треба да бринемо за репрезентацију. Ради се с том децом. Озбиљно се ради, озбиљни су тренери у тим млађим категоријама. Мени је жао помоћника који много доприносе и значе. Ето, сада сам ја ту покушаћу да са Виктором видим како да им се помогне. Срамота је да ти момци тамо гину сваки дан, снимају, спремају селектору шта треба… Ваљда можемо да урадимо нешто да се и тим момцима уради нешто. Бар нешто да им не убијемо достојанство.

Кажеш да су дошли бољи од вас. Навијачи ипак некако кажу да сте ви били већа имена?

– Што се тиче резултата, много су бољи. Можда су наша имена била упечатљивија, препознавали су нас где год смо се појављивали. Маркетиншки нису толико експлоатиснаи, не виде се. Ми смо били на свим билбордима, у свим медијима пред свако велико такмичење… На нама су маркетиншки боље радили, а они су сјајни. Можда их треба више експлоатисати медијски.

Можда је баш то што их у јавности има мање него вас рецепт за те сјајне резултате?

– Има то добрих и лоших страни. Ми смо умислили, ја поготово да могу да будем Супермен, да могу да летим… И онда сам се приземљио (смех). Али, добро. Лепо је то, ипак. По мени нема лепше ствари него бити играч и бавити се спортом. Баш сам причао са Декијем (селектор Дејан Савић, прим. аут.) који каже – кад сам био играч, мислио сам само о утакмици. Сад мислим о 13 људи, о свему! Једно време је водио и Савез, мислим водио… Борио се тамо са разноразним правдама и неправдама.

Не сумњам да си помно пратио дешавања на Европском првенству.

– Од почетка овог првенства нисам ни сумњао да ћемо доћи до, да кажемо, полуфинала. Кад год причам с неким, с Декијем рецимо, он каже како је четвртфинале много тешко… И јесте, знам да је четвртфинале најтежа утакмица, увек је било тако и биће док је спорта. Али ми имамо толико квалитета, опет се то показало. Супериорни смо у односу на остале. Играчки, технички, тактички, Дејан их сјајно води, они га пресјајно слушају и онда ту нема грешке никакве.

Делује да смо се прошетали до финала.

– Утакмице у групи су биле лаћа, немам други израз, рецимо уигравање. Онда три дана паузе, сурова глупост, али нема везе. Жао ми је што нисам могао да одем у Барселону да их гледам уживо, али ја живим од овог овде угоститељства, на жалост или на срећу не знам ни ја, и морао сам да останем. Много је обавеза и посла, нисам могао да нађем ни два дана да одем да гледам уживо. У четвртфиналу смо појели Мађаре. ОК, нису то они некадашњи Мађари, али су Мађари и не можеш да се опустиш против њих. А онда полуфинале, показали смо како се игра ватерполо. Како се бори!

Много прашине подигло се око суђења на утакмици Србија – Хрватска. Свашта се дешавало у базену, па на Руса и Пољака грме и наши и њихови.

– Суђење, шта да кажем… Мене нервира кад је тако. Зашто тај ватерполо пропада из године у годину? Зато што идиоти воде ЛЕН, ФИНА. Најобичнији идиоти. Пољак и Рус, па ја им не бих дао више да свирају. Казнио бих их бар годину дана. Да не виде онакав ударац Фатовића у главу Филиповића! Само постављам питање шта би било да га је погодио у нос. Откинуо би му нос и један од наших главних играча не би могао да игра финале. Овај Хрват би играо или не би, свеједно. На шта то личи?

Да ли те је изненадио тај потез Лорена Фатовића будући да његов отац Елвис важи за изузетно коректног човека?

– Тек оно показивање средњег прста… Јеси ли ти, дечко, спортиста или криминалац? Ако си криминалац, иди бави се криминалом. Нек те убију, нек ти раде шта хоће… Бесан сам ужасно. А његов отац Елвис је сјајан тип! Тако га памтим. Али изгледа да је негде погрешио, не знам. Тај исти Лорен Фатовић је прошле године разбио малог Мандића. Да се разумемо, нису наши остали дужни и ми смо њих пребили ко мачке.

Баш ти се није свидело то што си видео у полуфиналу?

– Али, ово је сељачки ватерполо. Дигнем се, ркнем те у главу, откинем је и ником ништа. Опет, то је то суђење. Зато ватерполо стагнира, зато не може да напредује… Због идиотских правила. Треба да судиш оно што видиш, а не да да буде однос искључења 10:8. Треба да буде 10:1 ако ја играм пресинг, а ти играш зону, морам ја више да имам.

На крају, Србија мора да буде задовољнија исходом…

– Драго ми је да смо показали Хрватима како се игра. Водили смо целу утакмицу, нису имали никакве шансе. Хвала овом дебилу што је ударио Филиповића. Дебил је, не могу другачије да се изразим. Жао ми је, али дечко ти си дебил! Е сад наши треба да се скупе и следећи пут да га пребију ко мачку. Као мачку! Не овако као он, него… Зна се како се то ради!

Да ли видиш начин да се нешто промени како би се избегли скандали са судијама?

– Све то има везе само с тим што правила нису јасно дефинисана. А то опет има везе с господином Ђанијем Лонцијем, који ведри и облачи 30 година, матори деда који више није способан ни за шта, и са свим осталим, извини на избору речи, дупеувлакачима. Сви који дођу морају да му се подреде да би били ту где јесу. Сви ћуте и како каже Ђани тако ће да буде. Класичан диктатор. У ствари, он је Тито. Диктатор, немам други израз. Често чујем: „Не можеш то тако да кажеш“. Па могу, јер тако јесте.

Ватерполо волим, одбојку гледам због супруге

Ушао си у женску одбојку…

– Шта да ти кажем… Подржавам жену максимално као што свако сваког треба да подржава, муж жену, жена мужа. Ту се све завршава што се тиче одбојке. Е сад навијачки. Био сам на СП у Трсу кад нису прошле даље, био сам у Рију кад су освојиле сребро. Драго ми је да сам испратио највећи успех женске одбојке из првог реда јер су ми они обезбедили карте и хвала им на томе.

Шта те више покрене као навијача, одбојкашице или ватерполисти?

– Ватерполо је мој живот и нешто што волим свим срцем, а одбојка је нешто што гледам због супруге. Кад не буде она играла, не верујем да ћу је толико пратити.

Тагови: Данил Икодиновић