ЗЛОЧИН ЗА КОЈИ ЕВРОПА НЕ ЖЕЛИ ДА ЧУЈЕ: Дан кад су Орићеви убијали редом, од Бјеловца до Сикирића

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Срна

Фото: Срна

Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Хризостом служио је данас парастос у цркви Светог пророка Илије у Бјеловцу код Братунца за 109 страдалих Срба из овог и сусједних села Сикирић и Лозничка Ријека, од којих су њих 68 убиле муслиманске снаге из Сребренице на данашњи дан 1992. године.

Прислужене су свијеће за покој душа и положено цвијеће уз спомен-плоче на зиду бјеловачког храма са именима свих 109 убијених, чиме су обиљежене 23 године од њиховог страдања. За овај злочин нико није одговорао.

Парастосу погинулим Србима у Бјеловцу претходило је уручивање медаља заслуга за народ породицама девет погинулих српских бораца из Братунца које је одликовао предсједник Републике Српске Милорад Додик.

Крсто Ранкић, који је преживио напад на Бјеловац, рекао је да је сваки трећи становник Бјеловца тог кобног дана убијен или рањен.

„Из сна су нас пробудили пуцњава и јаке детонације. Није било свануло кад су муслимани упали у село. Опколили су село и чак су се диверзанти провукли у залеђе и са чамцима направили засједу на Дрини. Неки мјештани су одмах убијени. Погинуло ми је 16 чланова уже и шире породице тога дана“, каже Ранкић.

Према његовом свједочењу, становништво је бјежало и ношени су рањени према Дрини гдје су наишли на засједу и многи су настрадали у хладној ријеци.

„Неколико нас из једне куће пружали смо отпор јер избора није било, или гинут или се бранити. Били смо на измаку снаге и муниције када се, жртвујући живот, кроз непријатељску паљбу и ватру група специјалаца из Братунца, од кога смо били одсјечени, пробила и притекла нам у помоћ око 15 часова. Видио сам групу у црним униформама и они су масакрирали и одсијецали главе убијеним. Када смо након два дана сакупљали лешеве неке масакриране комшије нисмо могли препознати, а тројици су одсјекли главе и однијели у Сребреницу“, подсјећа Ранкић.

Српски војници били су у окружењу, али су пружали отпор и нису се предавали јер су знали да би били убијени и унакажени. Окупљали су се у куће или групице и одбијали нападе.

Стоја и Милан Петровић остали су живи сакривени испод степеништа своје куће захваљујући пружању отпора из неколико кућа, што је онемогућило да муслимански војници приђу њиховој кући и побију их, а кућу запале као и остале. Њој је тога дана погинуо двадесетогодишњи син Мирко, а други син Миле био је рањен.

Стоја Петровић каже да од пуцњаве нису могли изаћи из куће и бјежати према Дрини и Србији, те да су касније сазнали да су настарадали сви који су се повлачили мислећи да ће се спасити преласком ријеке.

Она каже и да су два дана сакупљали мртве по селу и околини, али да нико није одговарао за те жртве од којих су већина били цивили из овог и сусједних села.

„Непроцесуирање ратних злочина је највећи злочин који се у миру води против Срба. Правосуђе БиХ својим нечињењем показује да је то сигурна земља за злочинце из бошњачког народа. Зар за оволико убијених и масакрираних људи у њиховим кућама и двориштима нико да не одговара ? Већина погинулих били су цивили, а ниједне оптужбе и пресуде за овај злочин нема у правосуђу БиХ. То је срамота“, рекла је Петровићева.

Она истиче да је у Бјеловцу почињен један од најстрашнијих злочина у средњем Подрињу, али да је срећа да многи становници нису били у селу, него у сусједној Србији, јер би злочин био још већи.

Предсједник Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила из Братунац Радојка Филиповић каже да, уколико би се донијеле пресуде за злочине над Србима, оне би морале бити квалификоване као геноцид и тиме би Бошњаци морали избацити квалификацију рата као агресију и геноцид.

Према њеним ријечима, породице несталих и погинулих добиле су писано увјеравање од Тужилаштва БиХ да ће до краја прошле године бити подигнута оптужница за злочине почињене над Србима у средњем Подрињу, али то није учињено.

Ријетки који су преживјели овај злочин причају да је невјероватно много припадника муслиманске војске упало у село и да су уништавали и пљачкали све, а да су цивили бјежали према Дрини како би се домогли Србије. Поред Дрине биле су убачене муслиманске засједе и многи су убијени на обали или су завршили у хладној ријеци.

Славки Матић су тог јутра у кући убијене кћерке Сњежана и Гордана и муж Радивоје, а кућа је опљачкана и запаљена. Она сада живи сама у кући коју је дијелом сама обновила.

Матићева каже да је изгубила наду да ће правда стићи починиоце ових монструозних злочина, да је једина правда за преживјеле становнике ових села Република Српска, као и да се још једино нада у Божију правду.

„Да је неко убио толико кокошака одговарао би, а камоли за људе. А Хашки трибунал ослободио је Насера Орића и у правосуђе и правду више не вјерујем“, каже она.

Она је навела да је још неколико старих жена и инвалида убијено на кућном прагу, а да су неке ухваћене у кућама и са дјецом одведене у логор у Сребреницу.

„Касније су се војске помијешале, цијели дан је била пуцњава и водиле су се борбе по двориштима и воћњацима. Многи су погинули на обали Дрине или у чамцима, покушавајући да се домогну Србије. Снајпери су тукли са оближњих брежуљака, а село је горјело. Око половине погинулих били су цивили“, прича Матићева.

Милена Митровић данас је дошла из Београда да прислужи свијећу за покој душе своје мајке Виде Лукић која није хтјела да иде од куће код дјеце у Србију и заклана је на кућном прагу на данашњи дан прије 23 године.

„За Србе нема правде као да закон није исти за све у БиХ. За српске жртве нико не одговара, а за муслиманске се свакодневно људи хапсе и осуђују по законима за које је међународни суд утврдио да се не могу примјењивати, али то ништа не значи за тужиоце и судије у БиХ правосуђу“, каже Митровићева.

Предсједник Републичке организације породица заробљених и погинулих Недељко Митровић изјавио је да се 20 година након рата анализирају и обилазе српска стратишта, да су поднесене бројне пријаве и докази о почињеним злочинима над Србима у средњем Подрињу гдје постоје елементи геноцида, са именима починилаца и свједока, али да су Тужилаштво и Суд БиХ нијеми и ништа не предузимају да процесуирају починиоце.

„Они приоритетно прогањају и хапсе Србе и осуђују их као да су сви командовали. На институцијама Републике Српске је да се коначно одупру таквом понашању правосудних институција БиХ који желе да оголе истину о рату, окриве једну страну и тако омогуће другој страни да завлада цијелим простором БиХ, а зна се шта би у тој ситуацији било са српским народом и то се не смије допустити“, поручио је Митровић.

Он истиче да неправда и тенденциозност у раду Тужилштва и Суда БиХ вријеђају и разочаравају, али и охрабрују огорчене српске представнике и цијели народ да не одустају од борбе и различитих облика организовања како би неутралисали неправду која нам се наноси од дијела међународне заједнице и правосуђа БиХ.

Предсједник братуначке Борачке организације Небојша Лукић каже да је Орић проводио паклени план убијања, прогона и уништавања свега што је српско и исламизације БиХ.

„Срамотно је оптужен за само три српске жртве иако је под његовом командом па чак и уз лично учешће убијено више од 2.000 Срба у овом крају од којих је многе он лично мучио и усмртио. Зна се да је командовао 28. дивизијом, али не одговара по командној одговорности док се скоро сваком осумњиченом Србину суди по том основу као да смо сви командовали“, рекао је Лукић.

Цвијеће су код спомен-плоче положиле делегације Борачке и Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила, Савеза логораша Републике Српске, општина и општинских борачких и организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила из регије Бирач.

На данашњи дан прије 23 године, у рану зору, јаке муслиманске снаге из Сребренице и околних села, под командом Насера Орића, упале су у ова три подрињска села убијајући све што су стигле, пљачкајући и палећи српску имовину.

Најмлађа жртва био је петнаестогодишњи Чедо Миладиновић, а најстарија осамдесетосмогодишња Достана Матић. Старица Божана Остојић нестала је и још није пронађена.

За ове злочине, као и за бројне друге почињене над Србима у средњем Подрињу, нико није одговарао, а породице настрадалих губе наду да ће злочинце некада стићи правда, али, кажу, вјерују макар у ону Божију, и поручују руководству Републике Српске да се више не може толерисати игнорисање српских жртава, а затварање и суђење скоро свим Србима за командну одговорност, док се на другој страни Насер Орић срамотно терети за само три српске жртве иако је убијао, командовао и масовно прогонио српски народ са огњишта у средњем Подрињу, гдје је под његовом командом убијено више од 2.000 српских цивила и војника.

У логор су на данашњи дан 1992. године из Бјеловца одведене жене, цивили Достана и Мира Филиповић, те седмомјесечни Немања и трогодишња Оливера Филиповић, као и деветогодишњи Брано Вучетић коме су тога дана убијени отац Радован и брат Миленко, док је мајку изгубио три мјесеца раније.

Они су одведени у Сребреницу, гдје су злостављани и гладовали два мјесеца док нису размијењени.

Срна

Тагови: , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.