СМЕТАЈУ ЊЕГОШ, АНДРИЋ И ЕПСКЕ ПЕСМЕ: Преко ђака и заједничких уџбеника убијају Републику Српску

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

Један таман дрон, облак из Брисела, а преко Алпа, креће се ка Републици Српској. Носи нешто врло опасно, а опасније је то што многе политичке метеоропате Српске још ништа кожом не осећају.

Европа или што рекао Вук – „курва Јевропа“, хоће једно министарство образовања у БиХ тј. заједничке уџбенике, од којих су два важнија од свих осталих заједно: читанку и историју.

Та два заједничка уџбеника, из којих би учили мали Срби, Бошњаци и Хрвати би дугорочно својим садржајем коначно написала Дејтон 2 и то у главама младих, дакле, оних на којима Босна остаје.

Прве речи које је недавно нова америчка амбасадорка у БиХ Морин Кормак изговорила по доласку у Сарајево, након оних протоколарних, јесу ове: „У БиХ мора постојати заједничко министарство образовања“. Јер, оно што Европа хоће, некада неће да отворено каже; а када то исто хоће и Америка, она воли да ти то саопшти грубо и у лице.

Образовање деце је најважнији посао државе, односно важнији је само њихов долазак на свет. Оно што науче у школи, наставиће да раде у животу, многи притом верујући да је то и једина истина. Јаки, ретки индивидуалци ће мислити својом главом, а остали оно што им књиге рекоше.

Деца су сунђер који у своју главу и душу упија оно што му држава „проспе“ по корицама школских књига. Ако Брисел и Вашингтон уведу јединствено образовање у потпуно нејединственој Босни, Република Српска ће брзо почети да издише у кратким трзајима, што је и циљ ове намере.

Тако би се, коначно, кроз њу и душе њене деце прокинуо пут ка централизованој БиХ: прав, широк, бриселски. И октроисани, наравно. Можда већ у марту ове године, када је у Немачкој код Меркелове заказан мини Берлински конгрес 2, на коме треба да се Босна доведе у ред – „у суру,“ како се то говорило у турска времена.

Мирослав Јанковић

Мирослав Јанковић

На том, више пута мистично најављиваном, скупу, чији се дневни ред не зна као ни ко ће све добити позив, Босни би се требало наметнути централистичко уређење: заједничко образовање, нови изборни закон и једно министарство пољопривреде. Засад то троје, а после би се из тога ширила паукова мрежа разних других закона, уредби, прописа… све дотле док Република Српска не клекне на оба колена.

Још 2002/2003. године је тадашњи високи представник у БиХ Енглез Педи Ешдаун предлагао да се из уџбеника у РС избаце Његош, Андрић и епске народне песме. Његош зато што је, по мишљењу Ешдауна, славио и опевавао убијање муслимана у Црној Гори (истрага потурица), Андрић зато што је у својим причама и романима домаће муслимане, тј. аге, бегове и паше приказивао као силнике, мрачњке и убице, не давши им ниједну позитивну улогу у својим делима. А епске песме по Ешдауну требало би забранити јер код Срба јачају и распирују борбени дух.

Узмемо ли да је литература највеће достигнуће људског духа, да је она рендгенски снимак душе и мозга једног народа, да су Његош, Андрић и епска поезија три највећа врха наше духовности, јасно је што „Јевропа“ хоће да их поломи, заобли па онда поравна. Да од Срба направи „јуродиве и нишче“, којима су потребни нови просветитељи, цукфирери који ће нам променити прво свест, па менталитет па и пигмент, ако буде и то потребно.

Потом би нашом руком, а по бриселским модулима, био написан заједнички уџбеник историје и у њему најважнија лекција: карактер рата у Босни 1992-1995. године.

Није потребно гледати у звезде (или пасуљ) да би се дознало како ће та лекција изгледати, ко ће бити мрски окупатор и агресор, а ко жртва и борац за слободу златну. Кроз заједничко министарство пољопривреде биће провучени закони који ће наше њиве засејати ГМО семенима, па ће нам тако отровати и тела.

Ако политички Срби из РС, који је представљају и бране у Сарајеву, све ово прихвате и потпишу, деде и очеви данашњих ђака у Српској, који су у Титовој Југославији учили сличну историју, па касније гледали или учествовали у њеном крвавом распаду, покорно ће водити своју унучад за руку у ту „бриселску, а нашу школу“.

Јер, живети се мора као с невољеном женом, што рекао велики Андрић, а умало ми се не омаче и „забрањени“. Давно рече, а као да то би јуче, брутални Черчил: „Историја је гомила гована и лажи око које смо, ето, постигли сагласност“.

Новости, Мирослав Јанковић

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.