ПЛАН ПРЕДСЈЕДНИКА СРПСКЕ У ПОТПУНОСТИ ЛОГИЧАН: Пре ће Додик децентрализовати БиХ него што ће је Бакир унитаризовати

План предсједника Републике Српске да предложи нови политички програм за излаз из евидентно лоше ситуације у БиХ, који ће презентовати међународној заједници као важном политичком фактору у БиХ, у потпуности је логичан.

Окосница Додиковог програма је већ позната јавности, а заснива се на концепту јачања статуса Републике Српске повратком на изворни Дејтонски мировни споразум, односно кроз враћање нелегално преузетих надлежности које у потписаном међународном уговору припадају Републици Српској.

Овај концепт неће угрожавати друге народе. Напротив, повратак на изворни Дејтон, утврђивање механизама који ће спријечити прегласавање, промоција дијалога и јачање система доношења одлука на бази консензуса, могу само ојачати функционалност БиХ.

Управо тај прагматичан и конструктиван приступ биће презентован међународној заједници са врло јасно истакнутим показатељима да јачање статуса Републике Српске не руши БиХ, него то чине управо сарајевске неодговорне политике које се заснивају на притисцима према српском народу уз помоћ представника међународне заједнице. Коначно, Република Српска ће показати међународној јавности да на конструктиван начин жели да унаприједи постојеће стање, а јачање РС подразумијева и повећање функционалности БиХ. Ово може звучати парадоксално, али БиХ је државна заједница састављена од два ентитета и без Републике Српске нема ни БиХ. Вјерујем зато да ће то бити јединствен програм свих српских политичких представника, јер оне партије из РС које не буду на том колосијеку неће имати шта да траже на изборима 2018. године. То су јасно поручили грађани РС на прошлим локалним изборима.

Додајмо томе да је данас Републички завод за статистику Републике Српске објавио свој попис становништва из 2013. године, нешто другачији од оног што је објављен у Сарајеву и којег у Бањалуци наравно не признају. На крају који год попис да прихватимо, чињеница је да данас у БиХ живи око 340.000 Срба мање него 1991. године. Такође, важно је напоменути да је у Федерацији остало тек око 56.000 Срба, у односу на 1991. годину када је на том простору живјело преко 530.000 Срба.

Сума сумарум, данас у БиХ живи око милион Срба, и то у највећем броју на територији Републике Српске, док су Срби у ФБиХ на нивоу статистичке грешке. Немам намјеру да отварам полемику ко је стварна жртва прошлог рата на основу ових бројки, него да овим примјером одговорим на питање многих странаца у БиХ — зашто су националне теме и даље актуелне након 25 година, а никако интеграцијске теме које би требало да уједине наводне Босанце и Херцеговце? Ту се управо и крије одговор. Национална и демографска угроженост српског народа је највећи проблем, а покушај да се Срби у БиХ сведу на топониме и уклопе у неки непостојећи босански идентитет, језик и културу, управо даје одговор на претходно питање. То је разлог зашто је доминантна политика у Републици Српској искључиво везана за опстанак српског народа западно од Дрине и зашто Република Српска више нема времена да губи на политичке битке са импотентним сарајевским политикама. Из тог разлога 2017. ће бити година великог искушења за сва три конститутивна народа, али посебно и за међународну заједницу у БиХ, која ће морати да бира између уважавања дејтонске реалности или буквално распада немогуће државне заједнице коју су, узгред, они и створили.

Да бих образложио ове тезе, важно је констатовати неколико полазних премиса, за које сам сигуран да би се сложили сви они који политичке прилике у БиХ посматрају без додатних емоција:

— БиХ је данас у потпуности нефункционална држава — БиХ није суверена држава, него протекторат — У БиХ и данас егзистира метод прегласавања, који је прије 25 година и довео до сукоба, а из чега можемо закључити да конститутивни народи нису равноправни иако Устав предвиђа другачије — Бошњаци су већински народ и њихова одговорност је највећа за лоше функционисање БиХ — Политички представници бошњачког народа упорно покушавају умањити права српског народа (посљедњи примјер је одбијање да се направи Закон о уставном суду који би спријечио прегласавање), чиме директно руше БиХ — Међународна заједница такође није задовољна постојећим стањем и динамиком којом се реформе одвијају — Нефункционалност БиХ кочи развој и напредовање Републике Српске

Све у свему, 2017. година ће бити веома занимљива, јер је неће карактерисати изборне кампање, него снажна борба за уставом загарантована права, уз можда још један референдум.

Однос међународне заједнице према овим питањима ће дословно детерминисати будућност БиХ, а да је то и њима јасно, свједочи став једног страног дипломате који ми је у току веома занимљивог разговора указао: ако се буде играло паметно, веће су шансе да Додик додатно децентрализује БиХ него да је Бакир додатно унитаризује. У том свјетлу желим да у 2017. години будемо мудрији и још паметнији. Срећна Нова година.

Тагови: БиХ, Милорад Додик