ИСПОВЕСТ СРПСКОГ БОРЦА КОЈИ ЈЕ ПРЕЖИВЕО ВОЗУЋУ: Љуби брата, мртвог, свог

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Новости

Фото: Новости

Дај ми да се напијем воде! То ми је последња жеља. Да не умрем жедан. Ако ми не испуниш последњу жељу и жедна ме закољеш, ти ћеш целог живота бити жедан! Ово су, како се показало, биле спасоносне речи које су поколебале крвнике и оставиле у животу Бањалучанина Новицу Бановића (55), пре двадесет година на возућком ратишту. Уместо у смрт, послали су га у логор.

Само који тренутак пре него што су га упитали за последњу жељу, кољачи Сакиба Махмуљина, главнокомандујућег Трећег (зеничког) корпуса такозване Армије БиХ, и, њихова сабраћа по злочину страни муџахедини, приморали су га да пољуби одсечену главу српског борца. Била је то, каже, само једна од десетак одсечених српских глава које је лично видео тог крвавог 10. септембра 1995. године.

– Љуби брата, мртвог, свог – говорили су ми пружајући тек одсечену главу, из које је још капала крв. То сам и учинио уз помен Бога – почиње потресну исповест за „Новости“ Новица Бановић, једини преживели од њих 27 са списка несталих из своје јединице. – Неизбрисиво су ми се урезале у сећање те ужасом испуњене плавкасте очи, мени непознатог, смеђокосог млађег српског војника.

У великој офанзиви такозване Армије БиХ и муџахедина, потпомогнутих НАТО авијацијом, 10. септембра 1995. године, кад је после готово четворогодишње опсаде пала легендарна Возућа, Новица је чак три пута тог истог дана рањен. Сутрадан је и заробљен, да би светло слободе угледао 10. јануара наредне године.

Novica BanovicЗато Новица сваког 10. септембра и јануара пали свећу што остаде међу живима, али и за покој душа сабораца мученика. Од њих 27 са списка несталих, из 14. српске бригаде притекле у помоћ возућким борцима, што су бранили Машински вис, коту изнад Возуће, једино је он остао жив. Осталих 26 су сурово погубљени, махом одсецањем глава.

– Граната је погодила наш ров, а да сам први пут рањен у слепоочницу осетио сам тек сливањем крви низ лице – присећа се Новица. – Потом сам осетио и страховит бол у бутини десне ноге.

Борио се и пуцао све док му непријатељски метак није прострелио лакат леве руке. Тешком муком успео је да отпуже и заклони се у оближње шипражје. Пушчану цев је држао под грлом, у случају да буде откривен, да сам себи прекрати муке.

– Убрзо су наше пуцње надјачали халакање и поклици „Тегбииир“, „Алах уекбер“, „Кољи, вода ври“! Беспомоћан, готово не верујући својим очима, гледао сам како кољу људе – сведочи за „Новости“ Бановић.

– Било је то сумануто смртно оргијање домаћих и страних џихадлија, над живим али и мртвим Србима. Гледао сам како мојим тешко рањеним саборцима уз језиве крике, једних од бола, а других од бодрења и задовољства, одсецају главе, уши, руке, прсте. Севали су ножеви, секире и сабље, а крв је шикљала на све стране.

Имали су „среће“ они који су погинули од гелера гранате или метка.

– „Тврда глава, тврда глава!“, разабрао сам речи омањег брадатог муџахедина, који се сумануто иживљавао над мојим мртвим ратним другом. Ударао га, мртвог, по глави нечим што понајпре подсећа на томахавк, индијанску секиру. Одмах по мом рањавању, Жељко Радоњић (43), из Бочца код Бањалуке, отишао је по помоћ. Тада сам га последњи пут видео живог. Ексхумиран је из масовне гробнице у возућком насељу Стог – без главе! Такође без делова тела ексхумирани су и саборци из рова Милан Микић (57) из Лакташа и Славко Јанковић (45) из Бистрице, код Бањалуке. Баш као и наш свирепо погубљени командир, Златибор Зечевић (58), родом Црногорац, и многих други од њих 26 – болним гласом завршава Новица исповест, додајући да га посебно мори чињеница да, ни после 20 година од најмонструознијих злочина на возућком ратишту, још многе лобање и кости српских страдалника нису сакупљене ни пронађене.

Такође, поразна и недопустива је чињеница да се нико од истражних и правосудних органа БиХ није заинтересовао за његово сведочење.

ОТКРИВЕНА ГРОБНИЦА

Комисија за размену ратних заробљеника и несталих РС, у новембру 1997. године, надомак Возуће, у општини Завидовићи, у присуству ОХР ексхумирала је 21 тело свирепо поубијаних Срба. Од 21 ексхумираног, у две гробнице, међу којима је и једна жена, 17 тела је било без главе. Сви идентификовани нестали су 10. септембра 1995, са леве стране реке Криваје, на правцу где је извршен напад „Ел муџахида“, муџахединске бригаде у саставу Трећег (зеничког) корпуса Армије БиХ, под командом Сакиба Махмуљина – пише у званичном налазу Комисија за размену ратних заробљеника и несталих лица РС. Међу идентификованим су горе наведени и други грозном смрћу уморени саборци Новице Бановића.

АНЂЕО ЧУВАР

Игром судбине, Новица Бановић је први рањен, али и једини преживео од својих погинулих 26 сабораца. Првенствено, како каже, захваљујући речима „анђела чувара“.

– Баш као да је из мене, на трећи љутити упит тамничара која ми је последња жеља, проговорио анђео чувар и од изненађених крвника затражио воду да угасим жеђ. Била је то вода мог опстанка у животу. Готово да нема трена а да се не упитам да ли је сујеверје или нешто друго превагнуло код муслиманског старешине да ме уместо на клаоницу пошаље у завидовићки и потом зенички логор – пита се Бановић.

Новости

Тагови: , , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.