ДАН СЈЕЋАЊА НА ЛОГОР У ДОБОЈУ: Први логор у Европи, оној цивилизованој, био је напуњен Србимa

ИСКРА на Фејсбуку

Данас је стотину година сјећања. Данашњи 27. децембар би требао бити дан када ми који се зовемо потомцима, ми који кажемо како смо поносни на славне и часне претке, громко заћутимо. Заћутимо тако да ехо тог мука потресе Јевропу. Јер….

Јесте ли знали да је први концентрациони логор у Јевропи, и то оној цивилизованој, оној двадесетог вијека, био напуњен Србима?

Знам, помало смо уморни од свих тих страдања, од триптиха злочина двадесетог вијека , над нама, јер смо Срби. Па ће многи од нас уморно одмахнути руком – ништа ново, рећи ћемо. А од тог, првог у низу сличних и горих, ако горе може бити, прошло је већ стотину година. Довољно за заборав. Довољно за утапање у ријеку сличних који су слиједили у том двадесетом вијеку. У Јевропи.

Данас је дан сјећања на логор у Добоју. Онај за који су умни Срби и историчари рекли да је, уз албанску епопеју, и логор у Араду, једна од три највеће голготе српског народа. Али, ето, после тога смо се нагазили тих голгота, кланаца и понора, јама и кланица. Па огуглали, и почели заборављати, уз изговор да памет спашавамо од злих слика.

А у тај Први логор, први интернирци дотјерани су на данашњи дан, 27. децембра. Са својих огњишта, из Требиња, Гацка, Рогатице, Пала, Билеће, Сокоца, ооооооој, могли би до сутра набрајати ископана огњишта и замрла села…. Жене и дјевојке. Старци. И дјеца, највише дјеце, али њих нити су бројали, нити уписивали. Педантна јевропска аустроугарска евиденција, каже да их је до 1917. у логор стјерано 45.791. Дјецу нису бројали. Дјеца се, ваљда, не броје у људе, јер нису стигли да одрасту у човјека, домаћина,мајку ? Нисте никад чули за добојски логор, зар не? Јевропа је покрила очи, а ми заборавили…

И кад смо хтјели причати, рекли су ,немој, много је страшно, с тим се не би могло живјети. Не би нас у очи могли погледати ти што су нас ту стјерали, немој људима на муку пристајати… Добојски логор је трајао само осамнаест мјесеци. Криомице су се сјећали преживјели, и они што су годинама кости откопавали градећи жељезничку станицу у Добоју, убијено је око 12.000. Која хиљада мање-више. Нису бројали кад су сужњи умирали. Ни дјецу нису бројали. Јер, дјеца нису људи, они би ионако кад порасту били само Срби. У том Првом логору, били су сви заједно. На гомилама, болесни, умирући, гладни претучени. Није се још била досјетила Јевропа да направи посебан логор за дјецу. Па су дјеца умирала мајкама у наручју.

Причао је после прота Славко Трнинић, преживјели, онај који је опојао и сахранио хрпе дјеце, да је некој безименој чемерници умрло, једно за другим, седмеро. Једно по једно, у наручју. Па је и она полудјела и разбила главу о зидове бараке. Забиљежио је прота Славко, да је за мјесец дана, у априлу 1916. у логору умрло 643 дјеце, млађе од 12 година. Јевропљани нису бројали. Јер, дјеца још нису људи, а ако се они питају, неће ни бити. Причао је после рата прота Славко Трнинић, причао гласно, вапио за сјећањем. О мученицима који су испуштали душу у блату око барака саграђених за коње, о иловачи на добојском гробљу Баре која је почела повраћати крв из утробе. О десетинама незнаних гробница посијаних крај ријеке Босне, у које су ноћу бацани лешеви с таљига, једне таљиге, тридесет лешева. Тек 1938. услишене су молитве проте Славка. Не за осветом. За сјећањем и поменом. Изграђена је спомен комплекс, црква Светих апостола Петра и Павла и спомен костурница. Па само након три године минирана и усташком руком запаљена.

А онда смо опет ћутали. Јер су се након новог рата намножиле јаме и гробнице. Па је још теже било у очи се погледати. Никако да изумремо, да спасимо Јевропу од стида и сјећања… Па онда ћутимо, и заборављамо што се заборавити не смије… Прошле године смо живнули, осоколили се. Чекали сто година, али дочекали! Подигао је град Добој споменик својим новомученицима, онима чије је кости сто година превртао градећи будућност. Опоменути неким скорим јамама и камама, подигли смо споменик за опомену,за сјећање. За помен страдалницима. За утишани крик и урлик над побијенима који нису стигли да буду људи. Стотину је година прошло од затварања логора, Првог у Јевропи. Упаљена је свијећа. Служена литургија и парастос. Положили су угледни вијенце, зујале су камере. Било нас је… па бар тридесет! Који се сјећају да је у Добоју прије сто година направљен концентрациони логор, за Србе. За жене и дјецу, за нејач. За оне што нису Јевропа.

Лидија Жарић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.