БЕЗ ЈЕЗИКА НАС НЕМА, БЕЗ ЊЕГА СМО РАЗНАРОЂЕНИ: Срби не чувају свој језик

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: РТРС

Фото: РТРС

Стање српског језика горе је него прије 50 година, а најгоре је у смислу неучења, небриге, незнања. Све оно што је школа некада проглашавала грешкама узело је маха у језику, зато људи више и не знају шта је исправно.

Рекао је ово за „Глас Српске“ лингвиста Милорад Телебак, који се годинама бори да српски народ што боље упозна са својим језиком.

– Појединац ту не може ништа, ту може само институција, само једна општа политика враћања основним вриједностима. Без тога смо разнарођени, без тога нас нема. Језик и народ су повезани. Нестанком језика, нестаје и народа. Треба да чувамо свој језик, да га његујемо, да га знамо, а он је и основа за изучавање других језика по сличности и супротности. Ко не зна свој језик, он не може научити ни друге језике, јер нема са чиме да упоређује – каже овај цијењени лингвиста.

Телебак се осврнуо и на чињеницу да се српски језик не учи довољно у школи, те да је раније српски језик увијек био главни предмет у школи, од основне до завршетка гимназије.

– Први је био у дневнику, први је био у свједочанству, био је заступљен свакога дана. И сваки дан у седмици био је час  српског језика, а данас није тако – казао је Телебак.

Како је рекао, из тог разлога млади људи заврше основну и средњу школу са лошим знањем језика, па се упишу на факултет, који заврше са мањим знањем него што су га имали у основној школи.

– На јавној сцени имамо полуписмене интелектуалце, да не говоримо о квалитету студирања. Школе не припремају људе, чак ни оне којима је језик на неки начин животно занимање, а то су новинари, јавни радници, судије, адвокати, посланици, сви они који би били обавезни да говоре, јер њихов говор је јавни, а у јавном говору морају да се поштују стандарди и норме – указао је Телебак.

Овог викенда обиљежен је Међународни дан матерњег језика, који представља сјећање на студенте који су 21. фебруара 1952. године убијени у Даки, у источном Пакистану, јер су протестовали што њихов матерњи језик није проглашен званичним.

На судбину српског језика подсјетио је и књижевник Рајко Петров Ного, који има слично мишљење као и Телебак.

– Ми радимо све да покваримо, да не кажем уништимо наш српски језик. Готово је скаредно погледати натписе фирми, улица, свега, све је на латиници – указао је Петров Ного.

Подсјетио је и на причу у којој један високи школовани страни официр није могао да се начуди како Срби не чувају свој језик.

– Он је тада рекао: „Ваша ћирилица, ваш је кинески зид, а ви се према њој односите као према Алајбеговој слами“. Тачно тако, ми се тако односимо према свему што нам је у баштину од предака остало. То је страшно изговорити, али је тако – нагласио је Ного.

Истиче да промјене, које би донијеле боље вријеме српском језику, морају да се догоде на нивоу закона и Устава.

– Премда је то у закону и Уставу прецизирано, али није довољно, треба то учинити тако како чине озбиљне државе и да ту врдања нема. Ако се на овакав начин настави, са оваким „башмебригизмом“ према свему, а уз то, ако наставимо са овом белом кугом, нама неће душмана требати, доста смо ми сами себи – сматра књижевник.

Додаје и да је школство пресудно.

–  Ништа се не може догодити ни у школству ни у култури док се то у држави не догоди. Имамо ли државу или немамо, то је питање. Ако је немамо, стварајмо је, убрзано, хитро, ако је имамо, а она је тако растезљив појам, стегнимо је. Ово су последња времена, ово је последњи час да се то све скупа догоди – прича он.

Ипак, каже, за језик се не брине јер је он снажнији од свега.

–  Њему нико ништа није могао. Није му нико могао ништа 500 година под Турцима, ни интегрално југословенство Александрово, ни Брозова брозомора, ни ово све, не знам како ни назвати, а све је горе у савременој историји. Језик има своју снагу и брани се он сам. Али писмо, наша ћирилица, према њој смо се понијели као да је пасторче и као да није наша. То је срамотно – нагласио је Ного.

– Књижевници, који треба да учествују у стварању језика, у унапређивању језика, данас га кваре. Никад се више није писало него данас што се пише, а никад језичка култура није била мања. Данас није проблем објавити књигу и полуписменом човјеку, само ако има паре и нађе пријатеље рецензенте. Издавач треба да одреди рецензента. То не води ничему, то погубно утиче на језик – каже Милорад Телебак.

РТРС, Глас Српске

Тагови: , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.