ЗА РАЈ НЕ ЗНАМ ДА ЛИ ПОСТОЈИ, ЗА ПАКАО ГАРАНТУЈЕМ – БИО САМ У ЊЕМУ: Ничија земља, ничији људи, ничији врисак…

Фото: Игор Павићевић

Фото: Игор Павићевић

Неко ме је оборио на шине, у бегу, без намере, људи су престали да буду људи газећи сваки нови корак слободе, безразложно верујући да су јој ближе…

Лежим. Не могу да поднесем врисак деце! Није то врисак, то се дечје душе парају напола. Оне срећније деце што у себи још имају гласа да врисну кад се „располуте“…

Неко ме је подигао, знам. Мислим да јесте, нешто ме је вукло са шина… Гледам небо – нема га! Само лица у вриску и трку. Нигде ни комад неба. Изобличене гримасе у самртном трку низ пругу, чујем камење како клапара, видим старца како босих, крвавих ногу трчи камењем. Не мари, само да не застане! Стане ли – умреће, сигуран сам. Ако не умре, прегазиће га, умираће дуго у шикари неке вукојебине у земљи којој ни име не зна. Засмрдеће док га неко не пронађе, ако га ико буде и тражио? Пси и дивље свиње хоће! Пуна их шума с краја проклете ледине на ничијој земљи између Грчке и Македоније.

Седим уз неко дрво. Покушавам да устанем и дохватим дете преда мном. Стоји насред шина, не дише, вришти, низ ноге јој се слива мокраћа спирајући блато и прашину с коже и кости одмах под кожом.

Умреће ми у наручју од страха, отима се, покушавам руком да јој спустим главу на своје раме, да удахне, да не гледа…

Фото: Игор Павићевић

Фото: Игор Павићевић

Имам крви на рукама, није дететова, на срећу, нечија јесте, на несрећу?!

Знам, човек разбијене главе протрчао је крај мене док сам лежао. Мора бити његова, лило је низ њега на све стране, једва да му се ишта од лица видело од крви…

Иза жице је на хиљаде људи. Ова проклетиња небеска пржи кол’ко може. Мирис страха, неподношљиви трулеж људи који месецима пешаче, прашина изједа кожу, хвата се за лице кô паучина – некуд ходам с овим анђелом у рукама, главица је пала на раме, никуд лепета „крила“, плашим се да погледам у њу да ли је још… Више не вришти, то ме плаши, волео бих да проклето вришти, само да није…

„Дајте нама то дете…“, девојка из Црвеног крста пружа руке, само сам раширио своје, чини ми се да дише, даће Бог да још дише! Само нек завришти више!

Ништа страшније од плача кад се анђелима душа пара напола! Ништа страшније кад заћуте…

Не могу ја ово. У деци видим своју – у људима не видим људе – мука изгна оно најгоре у нама.

Пада кô снопље збег живо умрлих – мајка на жицу, деца урличу вукући је за ноге, а у њима ни шест-седам година? Можда и мање – остарила су успут…

Фото: Игор Павићевић

Фото: Игор Павићевић

Како је сироти повлаче, тако је жица пара. Из бесловесног тела зине рана, једна за другом.

Бол ју је освестио, заплиће је све више док покушава да устане, да дохвати децу ил’ да… Не знам шта, пружа руке к њима урлајући од бола, ал’ мајка је то, сва сплетена и унакажена пузи к деци вукући жицу за собом, на себи…

„Хоће ли неко помоћ овој жени, аман…“, колегиница, не знам одакле, превише лепа и крта за крвав крајолик баци микрофон и потрча кроз кордон полиције ка оној несрећници.

Не знам куд бих: за њом, на другу страну, никуд?.. Ако станем, зажмурим и заћутим, можда све прође?! Можда ничега не буде кад отворим очи – тек пуста пољана на ивици шуме, на ничијој земљи, у туђој и далекој причи о страдању?

„Извлачите га напоље, срчани удар“, где год човек да крене – ко бежи, ко пада, ко одмакне неколико корака и стропошта се крај пруге кô крајпуташ!

„Пустите ме, имам нитроглицер…“ гурам се с полицијом покушавајући да стигнем до младића босих ногу и подераних панталона, палог међу штитоноше!

Једва дише. Заправо, отвара уста покушавајући да удахне, кидајући мајицу са себе као неиздржив терет на грудима.

„Склони се одавде, има ко ће да помогне! Откуд ја знам шта ти је то…“, нека се фукара хуманитарна испречила на можда корак, ни толико, машући рукама као будаласти ветроказ…

„Умреће док дођу, будало, ево ти нитроглицерин, мој лек, битанго! Мој! Гледај, ево напрскаћу себи у уста, само му дај, молим те…“, узалуд урлам, укопало се дрво, зовући полицију у помоћ!

„Или му дај, магарче, или ме пусти да му ја дам, или ме удари јер ћу ја тебе…“, гурнуо сам „дрво“ у страну. Посрнуо је низ падину, таман колико ми треба за тај корак до умирућег…

Фото: Игор Павићевић

Фото: Игор Павићевић

„Зини! Зиниииии…“, вриштим на трупло већ без даха, зграбио сам га за вилицу да отвори уста, покушавам да му разјапим чељуст, шамарам, не знам шта чиним, само желим да зине, проклето желим да зине пре него што онај несој заграни уз страну!

„Помози, молим те…“, дограбио сам полицајца за ногу, већ је подигао пендрек, али стаде!

„Покушај да му отвориш уста, умреће, ево види, обичан лек, ако му шта буде, пуцај у мене, само помози, молим те…“, преклињем човека који је до пре секунд батинао несрећнике који су у стампеду пробијали жицу, кордон, главама ломили грање кроз шуму, за тај јалови корак у слободу, која је предалеко од тога, али немају шта друго њој ни налик!

„Дај ми, ја ћу! Склони се да ти не направе проблем ове будале, ал’ буди близу ако ми затребаш“, узмакао сам три-четири корака, да нисам ту, али да јесам!

Ништа, али баш ништа више не осећам осим жеље да продише овај неми сведок сиријске голготе! Себично, заправо само не желим да видим како умире, не док сам ту, не док видим и чујем крике и вапаје!

Себично, није то ништа друго до ње, али ваљда вреди и то, не знам?

Не знам ни колико је новинских екипа ту, превише да би ово био тек какав задатак, премало да помогнемо, не гледајући вест и причу у „јеретицима“ разапетим на жици на путу од проклетог у немило!

Фото: Игор Павићевић

Фото: Игор Павићевић

Упекла ова небеска сатрапа, сваки зрак кô каменица, кô шака каменица у главу, по телу…

„Воде…“, пружене руке кроз калемове жице и вапаји! Ко шта и колико има баца преко жице.

Полиција потискује корак по корак у дубину ничије земље, ничије људе, ничију муку…

„Молим те, помози, жена је остала тамо, беба плаче, немам млека да јој дам, гори…“, није то беба, већ смотуљак не већи од два длана у неку риту умотан и отац у сузама, на коленима држећи ме за ногу.

„Где је мајка, где, где…“, одмичем се тек колико да се усправи, да ме чује, али не пушта пузећи за мном.

„Нећу побећи, не, само ми покажи где је мајка, где?! Устани, човече и покажи, учини било шта, упри прстом на коју год страну, само реци нешто…“, не верујем да је ишта разумео, за њега сам тек још једно лице с ове стране жице које виче, ал’ не схвата да у сваком детету видим своје, да ме је страх колико и њега, да ћу пронаћи мајку као да моја деца вриште гладна?!

Показа руком некуд, скоро га шутнух само да попусти крвнички стисак, вучем и њега и тај несрећни смотуљак у ритама по прашини.

„Иди, прођи, покушај да нађеш, ради шта хоћеш…“, полиција више никоме од нас не прави проблем, новинари су свуд по жици, свако чини шта може…

Видим жену, модру у лицу од плача, мора бити да је она, стиска у рукама скоро празну флашицу с млеком, покушавам да је дозовем, урлам, псујем, кунем, вриштим да је неко дозове, да јој отме то из руку и…

Гомила је прогутала жену! Ђаволске чељусти гомиле које се разјапе и… нигде човека који је до пре секунд стајао ту!

Негде су пробили жицу, полиција трчи низ ледину, само сам клек’о и покрио главу рукама.

Гледам где је Игор, мој сабрат, одавно много више од колеге, не знам шта је с њим, петоро деце чека код куће да се врати – само то ми пролази кроз главу!

Фото: Игор Павићевић

Фото: Игор Павићевић

Јара носи мирис испаљених сузаваца, људи више нису гомила већ преплашено крдо, нема те силе која их може зауставити, осим злосрећних које сапне пендрек о леђа ил’ главу, али не падају, тек поклекну и наставе да беже низ пругу, вукући се кô рањене звери до заветрине у којој ће мањкат…

Не знам колико је сати прошло?! Оној се курви небеској досадило да бије, или се тек од прашине и замрлих урлика чини да се смркава полако?

Покушавам да запалим цигарету, не сећам се када сам попушио последњу?! Не могу да смирим руку, тресе се! Гледам у шаку како игра ал’ ништа не осећам, као да гледам у туђу!

Истресам цигарету из паклице у уста, испадају свуд наоколо, немам снаге ни жеље да се савијам за проклетницама. Довољна је та једна, неупаљена, тек сад осећам како ми шаке смрде на страх оног детета – мокраћа се скорила и слепила међу прстима…

Све је утихнуло! Где је Игор? Дозивам га пругом, газећи бачене товаре рита и прња, изгажене ципеле, здробљене наочаре, заувек изгубљене дечје играчке, штаке…

Смркло се до Ђевђелије. Нема ту двадесет минута хода шинама, али никад краја!

Нема месечине ни да човек „припали“ цигарету на њу, све некуд од Грчке, трче облаци као претходница новој патњи! Некоме се ваљда чини да је није било довољно?!

Хиљаде људи на железничкој станици. Седе, леже по шинама. Ако је ко био те среће да нађе какву заветрину у распалој билетарници и улазима зграда око ње.

Дојахале су небеске бештије брже него што сам мислио – ретке капи кише у секунди постају пљусак, пљусак постаје потоп, кô да се и небо попарало на оне калемове бодљикаве жице па пустило дроб…

Лије, не престаје нити посустаје, потоци кишнице носе некакве склепане шаторе и легала.

Шта човеку који је изгубио све значи да изгуби шатор? Глупог ли питања, али за боље не знам?!

Ништа и све, чини се! Гледају за њима, као деца за кесама кад их ветар усковитла улицом.

Фото: Игор Павићевић

Фото: Игор Павићевић

Док не нестану далеко у мраку, па се окрену и оду. Можда их с јутром нађу негде у гранама и шикарама, можда ни тад не погледају за собом, јер је то последње што ови људи желе да учине!

Ничега за њима, ничега пред њима, али и то је више од ничега за њима – тамо засигурно знају да ничега нема, ништа пред њима у овом тренутку делује као сасвим довољно…

Ноћ је некако прошла! Летња, а преспора! Нигде сванућа, не жури, ниоткуд није избегло и никуд не иде.
„У колико је воз, пријатељу…“, покушавам кроз полумрак да разазнам лик за жаром цигарете.

„Ко ти зна, друже?!“ Свако каже другачије, али су у једном сви сложни – доћи ће, једном, неки, ваљда… – и то ваљда сасвим му је довољно! Заиста не знам када ће воз, нико то са сигурношћу не зна!

Нису ти путнички већ невољнички, такви немају ред вожње! Не превозе људе – товаре и одвозе муку што даље. Нису то они што сетно клапарају, већ клапарају сетом.

Подне је прошло, мора бити да јесте! Хазир је био лекар у Дамаску!

Фото: Игор Павићевић

Фото: Игор Павићевић

Каже, немам разлога да не верујем, има још увек нечег господског у тим надулим и подераним шакама. Купа дете под млазом ледене станичне воде с кљунуле чесме. Кад успе да ухвати коју кап с млаза међу стотину што се отимају да потуре барем шаку па полижу воду с ње, ил’ сакупе нешто мало међ длановима па отрче некуд, неког да напоје ако остане ишта воде у линији живота, живота није, барем не достојног човека!

„Можеш ли ми некако помоћи кад пређем у Србију?! Хоћемо ли имати неких проблема тамо…“ Не могу, и нећете! За прво знам, за друго се надам, искрено!

„Радио бих било шта, за лекара више нисам, немам више снаге за људску патњу! Исламисти су ме приморавали да лечим њихове рањенике на фронту код Дамаска, претили да ће ми деци одсећи шаке, морао сам неко време док нисам побегао с породицом! Купио слободу свиме што сам имао…“, волео бих, ал’ више немам снаге ни за једну од прича!

Заборавио сам своју, већ живим њихове, личим на њих, гурам се за парче места да стропоштам ово туђе тело на земљу, само пет минута, колико цигарету у миру…

Дану се жури да утекне, украо је нешто од времена, кунем се! Лето је, па куд жури толико?

Ко зна који је сат, пронео се глас да воз долази, полиција разгони са шина – можда је истина!

Хиљаде њих у кљусе с два вагона?!

Фото: Игор Павићевић

Фото: Игор Павићевић

Заиста стиже, скоро нечујно, као да се прикрао желећи што пре да побегне.

Ко нема карту не може у воз! Не мари и ко има ако се вагони попуне! Доћи ће следећи. Некад! Са два вагона, не више, срећа је изгледа заиста лепа само док се чека – данима!

Породице прве, па они који прегазе слабије… Ни два минута, воз је већ пун!

Исти погледи оних у њему и оних што гледају за њим – празни!

Агонији није крај, само има точкове…

„Ајмо, брате, молим те, не могу више…“, Игор је само климнуо главом на мој вапај, зна на шта мислим, знам шта мисли!

Не желим више никада да чујем врисак анђела док им се душе парају напола!

За рај не знам да ли постоји, и он је као и живот непроверена гласина!

За пакао гарантујем – био сам у њему, ено мајке оковане као Прометеј у калеме бодљикаве жице – пружа руке деци, распорене до костију…

Михаило Меденица

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.