ВРЕМЕ БРАЋИ ЦУРИ КРОЗ ДЛАНОВЕ: Василијевићима болест узела браћу, њима остала само варљива нада у трансплантацију

rajko-i-ivan-vreme-im-kroz-dlanove-curi

Петоро је деце било у Василијевића, кад болест чудна и тада мало позната, узе Зорана. За њим умре Јерослав, исто к`о брат, у шеснаестој. Срце мајке Мирјане бол за синовима није могло издржати, угасило се полако, као када ноћ престиже дан, а пет година касније, глава куће, отац Миљко паде с трактора. Сконча и он под Градином и Маличем на суровој ледини. Ту у Добрачама код Ариља, осташе људи да се питају, има ли злом усуду добрих људи краја? Шта ће са живима бити, са Катицом, Рајком и Иваном?

Сазнаше људи, да страшна болест коси само мушке у фамилији. Алпортов синдром је зову. Тешка, наследна, прогресивна, смртоносна, неће ни преосталу браћу, Рајка и Ивана заобићи. Тако је и било…

– Где сте то Рајко, Иване… – дозивају пред домом Василијевића, Ариљци Драгош Луковић и Мићо Исаковић. Стрепе људи. Кад се брига у срцу роди, људскост чува. Продужава оно добро чега по Србији није мањкало, што се честитошћу звало – Катица се удала, ова болест „жене не дира“, Иван дочека три`јес осму, а Рајко три`јес другу, у мукама, видећете каквим…

Појави се из залеђеног луга млађи Рајко. Старим, малим трактором дрва из шуме извлачи до пред праг. К`о да му ништа није. Питају људи: „Како си Рајко?“ Одговара човек: „Добро, никад боље!“. Па колико је Рајко добро, то твоје „добро“?

rajko-vasilijevic-braca-tesko-rade

– Ево сад ће десета година како идем на дијализу. Бубрези отказују. Нађоше ми и неку израслину у рамену, чекам да ми јаве јел тумор. Очи сам оперисао, слабије видим, све ти је то од „нашег синдрома“, так`а је болест. За брата Ивана, исто к`о и за мене, трансплантација бубрега једини је лек. Али године прођоше, а телефон никако да зазвони… – говори Рајко, па нас води низ башту код Ивана, у малине – Зборавих, обојици нам слух слаби, и то је Алпортов синром, гласнији будите…

Браћа, сами у најзабаченијем делу села, живе од дрва и воћа. Од тешког рада. А не би смели ни пола од тога. Ко те пита, кад избора нема. Ради, ћути, живи па од рада умри.

– Онај последњи град уби малину. Повратиће се, само још година или две да прођу. Види, код нас двојице је тако да живих донора бубрега немамо. На листи смо чекања за каведеричну трансплантацију, али колико чујем, то је све у Србији скоро па стало. А да чекам позив кога можда неће ни бити, е толико могу – говори Иван, ведар и насмејан као да је све у најбољем реду – Три пута недељно из ове забити идемо у Ужице на дијализу, а пут од нас, макадам, лош је, осипа се…

Близу Василијевића само пар стараца живи. Удесио живот да болесни старима помажу. Увек се Рајко и Иван нађу, шта год да треба. И ту џаду, сами насипају каменом кад вода однесе. Место машина сами копају поред канале. Нема ко други.

ivan-i-rajko-zive-od-mukotrpnog-rada

Ивану и Рајку време цури, као песак кад пропада кроз прсте. Колико су им та дрва тешка, а малина крвава, о томе ни да зуцну. Дијализа и тегобе што притискају сваког трена, на то само раменима слегну, па почну о мразу, фудбалу…

– Него новинар, упитај тамо, хоћемо ли нас двојица трансплантацију дочекати? Докле је то стигло? Теби ће макар шта рећи… – звоне па се стишавају речи браће из Добрача.

Високи и јаки, Иван и Рајко у ретровизору све су мањи, док се ауто оном њиховом џадом котрља назад, у цивилизацију. Ћораву, затровану, баш као Алпортов синдром, све глувљу.

alportov-sindrom-u-sesnaestoj-uzeo-zorana-i-jeroslava

БРАТА ОДЈЕДНОМ ВИШЕ НИЈЕ БИЛО

– Ништа ми, деца, о овој нашој болести знали нисмо. Родитељи нису хтели о томе пред нама. Све се разбистрило, па помрачило на Бадњи дан 1993. Спремали смо се у кући за празник. Мирише храна, лепота једна, знаш како је срцу топло уочи Божића! Ми деца, изађисмо на санкање. Ту на пртини, Зорану је одједном позлило. И онда га само више није било… – сећају се са неком дубоком сетом Иван и Рајко.

ОЛАКШАТИ ЖИВОТ

Читаоци који су у могућности да браћи Василијевић олакшају свакодневицу и да им помогну да на кући поставе столарију и изолацију, то могу учинити уплатом на рачун Василијевић Ивана, 205-9011006128887-21, у Комерцијалној банци.

Никола Јанковић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.