ВОЗИТЕ ПОМОЋ У АЛЕКСИНАЦ – ТАМО ЈЕ ПОТРЕБНИЈА

 

Април тек што је почео.

Прољеће као прољеће. А, Рат као да се опет уселио у наше бараке и наше душе.

Бомбардовање Србије је исто као да нас бомбардују. Не постоји нико у нашем Колективном центру ко нема родбине и драгих у Србији и Црној Гори. Неправда!

Избјеглице смо. Стрепња је саставни дио нашег живљења и сумње.

А огорчење  је био онај грч који нам је заустављао дах и уклањао осмјех са лица.

Преко осам стотина наших становника Колективног центра „Ново Зораново“ у Незуцима – пред Вишеградом, нијемо је ослушкивало хуку авиона и тутњаву из правца бомбардованих мјеста уз границу.

Многи од старијих су ћутке пресабирали пртљаг:

– Избјеглице немају право да се осјећају сигурно. Морају увијек бити спремни за покрет.

Дјеца иду у школу и по повратку много личе на одрасле, више се сашаптавају него што се надмећу у играма и несташлуцима.

Незадовољни много чиме људи и жене су покушавали да корисно потроше своје вријеме. Уздисали су већ огорчени неправдом што су удаљени и са свога градилишта на Гарчи али им је као олакшање пало сазнање да свој јед могу усмјерити на правог непријатеља.

Јер трајно збрињавање њихових породица у новоградње које су сами почели градити и прву зграду укровили још прије годину дана претворило се у неизвјесност а овим бомбардовањем у безнађе.

Натраг нигдје нису могли, па ни хтјели а будућности као да није ни било.

 

Овдје у ових шеснаест барака некадашњих градитеља Хидроелектране, које су затекли темељито девастиране – опљачкане, оспособили су за становање и већ три године сложно трпили тјескобу и заједнички дијелили добро и зло. Хранили се из једне кухиње и били задовољни и стрпљиви.

Три оброка дневно.  Колико год скромни, били су поуздан знак сигурности и потврда добре организације.

Од оснивања Удружења „Исељених Срба из Средње Босне“ на Илиџи 20-тог Августа ратне 1994-те године, обнове Зоранова (Отеса), Егзодуса, међу породицама, члановима Удружења, за ових пет година није забиљежен ни један једини инцидент.

Није се догодио ни најмањи случај крађе, свађе, сукоба, а у „Новом Зоранову“ у Незуцима, такође ниједан случај епидемије, пожара и слично.

Хигијена, заједништво и међусобно разумијевање и сарадња су били гарант сигурности и опстанка овог малог колектива.

А почели су са геслом „Дајте нам шансу да помогнемо сами себи!“. Творац тог гесла, идејни оснивач и предсједник Удружења, од првог дана је досљедно проводио договорене циљеве: Нису жељели у туђу и напуштену имовину него голу ледину да на њој граде смјештај за своје породице.

Та је идеја подржана и од општинских органа Вишеграда па се Удружење и опредјелило за ово одредиште приликом Егзодуса са подручја Сарајева. А и на Илиџу су доспјели изгнанством, избјеглиштвом и голоруким исељеништвом из Средње Босне да би до задњег дана учествовали у одбрани српске нејаћи и простора не жалећи ни своје животе.

Ништа мање се нису жртвовали на чишћењу рушевина, оправкама објеката и збрињавању породица. Зато су и основали удружење.

Са Илиџе и обнове Зоранова (Отеса) са њима је дошло и разумијевање, подршка и помоћ међународних хуманитарних организација, УНПРОФОР-а а потом ИФОРА па СФОР-а који су активно помагали Удружењу на разне начине а 1996-те и 1997-ме при градњи насеља „Ново Зораново“ на Гарчи помагали су и грађевинским машинама и камионима. Од средине 1998-ме године вођење градње насеља преузима општина Вишеград.  Добровољни рад чланова удружења више никоме није био потребан!

Комесаријат за избјеглице Републике Српске покрива обезбјеђене артикала за кухињу удружења а Црвени крст и међународне организације већ рјеђе долазе у насеље барака.

Почетак бомбардовања СР Југославије: Србије и Црне Горе, била је додатна кап горчине на осјетно губљење оптимизма међу становницима барака Удружења.

Приватне и полуприватне фирме су градиле њихову Гарчу а они су стрепили да ће остати и без онога што су уложили својим знојем, радом, трудом.

Сачувати морал код људи и барем нешто од силног оптимизма који их је годинама красио – то је био најозбиљнији задатак за предсједника Удружења и његове прве сараднике.

А тих дана, приликом сретања међу баракама становници нису изговарали „Добар дан“. Само дрхтаво:

– Алексинац… Алексинац…

 

У малој канцеларији, у бараци број осам, на јутарњем договору: Предсједник Удружења, Управник Насеља, дежурни „возач“ и свакако Секретарица, стрпљива дјевојка која је већ двије године мирно слушала разноврсне разговоре у овој просторији.

Од оних који натјерају човјека на смијех до суза, преко оних који човјека баш растуже да и сузе покрену, до оних који у човјеку изазову огорчење да му сузе саме потеку.

И овог јутра су текле сузе низ то честито и младо лице.

Мушкарци су сједили озбиљни и тихо разговарали о најновијим вијестима!

О ужасима који су се догађали претходних дана по Србији тешко је било и наћи праве ријечи за разговор. На уму им је био Алексинац.

Проговорили су мало и о активности и контактима са Владом Републике Српске да би се очувала права по питању будућих станова на Гарчи. Градња није ишла баш споро али је превише материјала са Гарче преусмјеравано и пријетило је да ће доћи до застоја и опструкције. Међутим, није им баш било до разговора.

 

На путу изнад бараке зауставише се возила. Ускоро се на степеништу према канцеларији појави неколико униформисаних лица предвођених женском особом у цивилу – Тумачем. Једино „возач“ брзо напусти канцеларију.

Напријед су ишли официри високих чинова, предњачио је највиши по чину Американац а уз њега су били Француски и Италијански официр. Више њих је скоро попунило и предпросторију.

Млада жена, Преводилац, већ је познавала Предсједника Удружења и лијепо се поздравила:

– Шта год да ви будете рекли ја ћу дословно пренијети! Будите сигурни. – рекла је рукујући се са Предсједником. Знала је да он добро влада и енглеским језиком.

Затим се обратила придошлима из СФОРА и коректним ријечима представила им домаћина и Асоцијацију коју он представља!

Чињеница да им Предсједник Удружења није понудио да сједну, а столица је било, довела је до тога да су се згледали и сашаптавали. Најстарији по чину се обрати преводиоцу гледајући у озбиљно лице човјека пред собом. Преводилац је климнула главом и пренијела:

– Поздрављамо Вас у име Команде СФОР-а и наше двије велике Међународне хуманитарне организације које су нас замолиле да вам допремимо двадесетшест тона помоћи јер смо упознати да сте ви Удружење, Колективни центар за примјер и да вам је помоћ неопходна. И да се договоримо шта вам још треба. – изговорила је млада жена и додала тише:

– Да ли ће те их понудити да сједну?

Предсједник Удружења је одмахнуо главом и одлучним гласом, смирено и лагано наглашавајући сваку ријеч, одговорио:

– Хвала вама на вашој намјери. Истина је да смо ми избјеглице и да нам је помоћ потребна, малтене неопходна. Али вам се морам захвалити и предложити да помоћ одвезете и дате онима којима је сада много потребнија и којима је много теже него нама! – мирно је гледао у присутне док је преводилац преносио његове ријечи.

Управник насеља је смркнуто климао главом а млада секретарица је збуњено гледала у свога претпостављеног.

Његове ријечи су код официра СФОР-а изазвале невјерицу и малу пометњу.

– Зашто одбија помоћ? Коме је она потребнија? И гдје је то!? – засули су преводитељку питањима.

Предсједник Удружења није чекао превођење него је, озбиљан, скоро намрштен,  гласно изговорио:

– Данас је помоћ најпотребнија Алексинцу и његовим становницима! Молим вас, ми не желимо ту помоћ! Грађанима Алексинца је помоћ хитно потребна. Возите је њима!- гледао је официре право у очи не обраћајући пажњу ни на оне из другог реда са камером и фото-апаратом.

 

На несувисле реакције,  збуњених официра СФОРА, млада жена је замолила за пажњу и у неколико реченица им објаснила да се ради о Алексинцу, градићу у Југославији – Србији, који су авиони НАТО-а страшно бомбардовали претходних дана.

– Али ми не можемо тамо! – неколико официра се, са негодовањем, обратило што преводитељки, што Предсједнику Удружења.

Преводитељка је упитно гледала у домаћина. Он је погледа мирно и климну главом:

– Ја вам ту не могу помоћи! А, Алексинцу је помоћ потребнија него нама! Толико!- Озбиљно је климнуо главом Предсједник и прекрстио руке на грудима не желећи да се са било киме рукује.

 

Сада су и Сфоровци схватили да је разговор завршен и напуштали су канцеларију и бараку. Њихова лица су одражавала лоше расположење али нису ништа хтјели да реагују јер им је скренута пажња да се становници насеља окупљају на раскршћу. Само је Италијански официр, излазећи последњи, са симпатијама погледао Предсједника Удружења и са осмјехом му климнуо главом у знак поздрава.

Звук многих тешких возила, која се удаљавају, полако се претварао у тишину.

 

Управник насеља чврсто стеже Предсједникову руку. А у очима младе секретарице огледала се подршка и дивљење!

Предсједник Удружења исељених Срба из Средње Босне, дубоко је уздахнуо:

– Знам да сам поступио исправно! Преживио сам, али не знам докле!

– Како то мислиш? – упитао га је Управник насеља.

– Једноставно! Ови су и довукли помоћ да би након силних бомбардовања рекли да то нема везе са нама. Да ми и народ Србије нисмо исто. А истовремено би приказали да смо ми за сарадњу са њима и да тиме подржавамо оно што НАТО ради.

– А зашто кажеш да си прежиио? –био је упоран саговорник.

– И то је једноставно појаснити. – мирно је објашњавао Предсједник:

– Да сам прихватио помоћ, већ бих био проглашен за „сарадника окупатора“ и вјероватно „линчован“! А из многих структура једва чекају такву прилику. Не само ја, сви смо већ постали „персоне нон грата“. А видјећете како ће ови из општине реаговати, а тек наши из Удружења ово коментарисати.

– Могу да замислим! – добаци Управник и упути се према групи која се окупила на раскршћу. Кратко је поразговарао са знатижељним становницима насеља и ускоро се разиђоше.

 

Када је Предсједник удружења телефоном обавијестио надлежне о томе шта је урадио, углавном је добијао ријечи подршке.

Међу становницима Колективног центра углавном су изостале бурне негативне реакције а и оне малобројне су се свеле на оно:

– Требао је наш Предсједник прво узети помоћ па онда те фашисте отјерати у ПМ.

Остали, незадовољни из својих ситносопственичких интереса, нису то отворено показивали, али су гунђали.  А скромни оброци су имали укус поштења.

Предсједник Удружења је искрено вјеровао да ће неко правовремено прискочити у помоћ становницима Алексинца и других нападнутих мјеста.  Срцем је био уз њих.

Срце памти – људи заборављају!

Божидар Шкобић

2 коментара

  1. todor bjelkict каже:

    Pretpostavljam da je predsednik u to vreme bio Božidar Škobić… Samo pretpostavljam, ali to neodoljivo liči na njega.
    Poučna i potresna priča.

  2. Miodrag Tomić Stublinski каже:

    „SKROMNI OBROCI IMAJU UKUS POŠTENJA“
    Poezija u prozi ili tužna imporesija čovečnosti, poštenja, jedinstva u nesreći Reanimacija patriotizma. Solidarna nemaština .Ponos i dostojanstvo iznad svega, pre grobom nego robom.Kad zločincima zatvorenim ustima pokažeš zube, kad govoriš preglasno da lažni dobrotvori ne čuju kako ti krče creva od gladi., dotle treba verovati da narod nije umro samo tu i tamo poboljeva od povlačenja u sebe u iracionalni srah od sile rasprslog mehura od sapunice. Odlično Boško. Smestio si istoriju u geografiju sa sve živim ljudima na jednu livadu koja se još uvek naziva Država. Suočio si livadu , za koju se tačnio ne zna da li je na nebu ili na zenlji,u ljudska srca u stisnusti praznu šaku i pokazao da je Bog naučio tvoje ljude da silu ne vole i da je koimšija preči od košulje a brat mio kad je sam samcit u Aleksincu bio. Bravo Boško! Brate ljudi.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.