ВИДЕЛА САМ ПАКАО УСТАШКИХ ЛОГОРА: Смиља Тишма о страдању своје породице у усташкој НДХ у Другом светском рату

smilja

Ако бисмо у једној реченици покушали да опишемо живот осамдесет једногодишње Смиље Тишма, Српкиње рођене у западној Славонији, довољно је да кажемо да је као десетогодишња девојчица, са млађим сестрама и братом, за годину дана остала без оца и мајке у тадашњој Независној Држави Хрватској. Родитеље су прогутале усташке јаме и насипи у најозлоглашенијем концентрационом логору – Јасеновцу. Ужасан рез преко дечијих живота никада није зацелио. Великим чудом сво четворо су преживели Јесеновац, Јастребарско, слугарење у хрватским кућама и рат. Касније их је титоистичка власт раздвојила, према интересовањима их је школовала. Били су деца из сиротишта. И сви су стасали у добре људе.

Гази Смиља девету деценију. Врло је витална, крепка, подузетна и још са лакоћом ствара уметничка дела. Слика. Вели да јој је реализам и у оку, и на платну. Очи плаве као Јадран, поглед детиње искрен, продоран, а ипак сетан.

– Памтим моју родну Зрињску, прекрасно, бајковито место са безброј љупких пропланака, на падинама Билогоре. Смештена између Вировитице, Бјеловара и Дарувара. Брежуљци, густе шуме, кристално чисти потоци, водопади, воденице, људи, реке, рибњаци… У срцу села православна црква посвећена Светом Виду. Цркву брвнару, веома стару, усташе су запалиле почетком Другог светског рата, а Срби, касније, када је дошао мир, на том месту нису подигли другу светињу. Завичај носим у срцу. Са мном је где год да кренем. Куће нанизане, као у Шумадији. У недоглед богати виногради, пропланци, питомина… Била сам лане у Зрињској, али и 1990. године да бих пописала све познате жртве страдале у логорима НДХ. Нема тамо више никога и ничега. Пустош. Без иједне српске куће. Без иједне душе. Узалуд сам чекала цео дан. Нико се није појавио.

Кажете да сте рођени на Видовдан, и да има у томе неке симболике.

– То су ми говориле баке, очева мајка Марија и мајчина Евица. Мамин отац Јован  био је из Горње Ковачице, а очев, деда Андрија је био надалеко познати Солунац, добровољац у српској војсци 1914. Вратио се са Солунског фронта са неколико тешких рана, умро је 1924. године. Бака Марија остала је рано удовица, са дванаесторо деце: пет синова и седам ћерки. Продала је имовину у Ивошевцима код Кистања, купила је земљу и кућу у Зрињској. Бака је била прави херој. Кажу да је сачекивала усташе, домобране, фашисте и да није напуштала праг. Стриц Павле је убрзо отишао у партизане, а мога драгог оца Илију 17. маја 1941. године као и већину честитих Срба из села, усташе су ухапсиле и отерале. Никада га више нисам видела. Маја 1941. започела је породична трагедија, били смо деца, и убрзо смо на сличан начин остали без мајке. Најмлађа Марија је имала тек четири, Деса осам година, а Николи је било седам лета.

Сећам се тог дана велике колоне похапшених српских сељака, домаћина. Невиних, честитих људи. И сада ми често искрсне слика колоне везаних мушкараца и разјарених усташа, који их безочно гоне. Можда једног дана сакупим снагу па ту ужасну сцену насликам, за памћење. Ми деца, били смо негде у селу, посматрали смо дугачку колону људи озбиљних, тужних лица који иду у језивој тишини. Нисмо тада могли да видимо нашег оца. Нико од њих није пружао отпор, вероватно су им претили децом, породицом, мајкама, сестрама. Зликовац увек пронађе зликовчки изговор за жртвину послушност. Мој отац је био отресит, јак и храбар. Коначно, потиче из јуначке фамилије, понижење, ударце и псовке тешко да би отрпео. Ко зна шта су им усташе говориле. У селу је било око 400 кућа, скоро цело је било српско – више од 80 одсто православних домова. Остало Мађари, Хрвати, Немци… И не само Зрињска, комплетна Било- гора, цела та велика област: Велики Грђавац, Бјеловар, Дапчевица, Ператовина, западна Славонија – била је српска. Сва српска села 1941. била су мета усташких зликоваца. Месецима су пролазиле непрегледне колоне измучених Срба, које су усташе водиле у смрт …

Сећате се дана када је одведен ваш отац.

– Била сам у школи када су одвели оца. Мајка ми је после испричала оно што је дознала од комшија, пошто је она тада радила у винограду. Отац је копао на нашој њиви. Имали смо великог ловачког пса који је редовно са оцем ишао у лов. Кад су усташе бануле, пас није дозволио да приђу кући. Усташе су га убиле. Ушли су у кућу и чекали оца. Кад је стигао, одмах су га ухапсили. Одвели су га одевеног у танку ланену кошуљу. Имао је дрвене кломпе. Без чарапа. Тога дана похапсили су мушкарце из преко 30 српских кућа. Међу њима је био и Мирко Гужвица, од њега сам касније сазнала да је отац у Јасеновцу пресвиснуо измрцварен, мислећи да смо ми, деца, мртви. Вест језива о одвођењу Срба прострујала је Зрињском. Мајка је очајавала. Од тада је ретко када разговарала са нама и никада се више није насмејала. Послала ме је у Велики Грђавац са обуђом, одећом и храном за оца који је био заточен у грђевачком затвору. Плашила се мајка да отац не назебе, пошто је лагано био одевен.

Сећам се, срце ми је од страха подрхтавало, када сам прилазила усташком табору који је био смештен у непосредној близини српске цркве. Ноге су ми клецале. Гушила сам се од страха док сам улазила у двориште црних кољача. Чуда ли, људи у црним униформама ме уопше нису приметили. Тражила сам тату. Нисам знала у којој је згради. Отац ме је угледао са затворског прозора. Пришла сам. Лице му је било крваво и у модрицама. Схватила сам да су га тукли. Над оком огроман подлив. На челу дубока посекотина, уста и брада се нису видели од крви. Тихо, једва је скупио снагу, када ми је рекао: „Сине мој, бежи, иди путем којим си ушла и никоме се не обраћај, бежи Смиљо”! Ствари сам оставила поред куће у којој је био мој отац. Трчала сам као да ми од тога зависи живот. И горко сам плакала за оцем. Никада нисмо сазнали да ли је отац добио ствари. Два пута нам се јавио из Копривнице где су их убрзо депортовали. Једном нам је послао неку карту. Вероватно кријући. Гледали су свакога дана смрти у очи у злогласној „Даници”. Наиме, усташе су чекале да се изгради Јасеновац, како би могли да депортују на десетине, касније стотине хиљада Срба. Јасеновац је отворен, колико знам, 19. јула 1941. Мајка је била беспомоћна, јадна, утучена…уплашена. Стрепела је за нас.

Кажете да добро памтите јул 1941. када су усташе одводиле српску нејач из Зрињске и околних места.

–  Била сам негде у селу. У игри, као свако дете. Усташе су упале у Зрињску и покупили сву децу и жене, Српчад и Српкиње. Хрватима, Мађарима, Немцима није смела да фали ни длака са главе. Ишла сам према кући. Осећала сам неку злосутну, потмулу тишину. Село без људских гласова. Ни птице нисам чула. Ни лавеж паса. На стотинак метара од наше капије, испред мене одједном је истрачала сусетка Јана. Хрватица. Рекла ми је усплахирено: „Трчи Смиљо, низ сеоски пут, мајку, Марију и Николу усташе су одвеле са осталом децом и женама! Мораш да их стигнеш”! Убрзо се појавила и Десанка. Држале смо се за руке, јецале и јуриле да их пронађемо. У заселку Зринска Брда угледали смо колону. Било је жена са бебама, трудница са малом децом… Споро су се кретали, усташе су викале. Тражиле смо мајку Евицу, брата, сестру. Пронашле смо их. У колони је било преко 400 Срба.  Очистили су Зрињску од нас „Србо-ћетника”!

Напомињете да су села у Славонији очишћена од Срба и да су их Павелићеве усташе плански и организовано сабирали, како би их лакше касније депортповали у тек изграђене логоре.

– Десетак дана су хиљаде жена и деце из Славоније били заточени „под ведрим небом”, на пољу код Сајмишта у Великом Грђавцу. А онда су нас једно јутро депортовали у Бјеловар. Хранили смо се оним што су јадне мајке из куће понеле на брзину, или су нам други понешто давали. Крајем септембра из бјеловарског сајмишта депортовано је много српске нејачи за Србију. Тако је моја тетка доспела у Јагодину, и мој брат од стрица.То је био неки договор НДХ са Недићем. Али убрзо је прекинут сваки такав споразум. Ми више нисмо могли у Србију. Усташе су нас по великој хладноћи пустили кућама. Наша кућа у Зрињској била је опљачкана. Вероватно су то починиле најближе комшије. Стока је растерана. Летина непокупљена. Нисмо скоро ништа имали. Некако смо преживљавали. Мајка по ноћи није спавала. Приметила сам да само шета по кући, уплашено је гледала кроз прозор. Једне зимске ноћи ми је рекла, јер сам јој често правила друштво: „Смиљо, тихо. Ево, ноћима су проклете усташе испод наших прозора. Неће нас оставити на миру. Прате нас, држе нас на оку, да случајно негде не одемо”. Монструозна хрватска војска нас је држала у заточеништву, у нашим домовима. НДХ, заправо, још није била изградила довољно логора за Србе, Јевреје и Роме.

У лето 1942. усташе су вас поново депортовале, овај пут у Бјеловар!

– Неки мученици су били транспортовани у вагонима за стоку, а неки су ишли пешке до Бјеловара. Ми смо путовали у сточним вагонима. Према нама су се понашали као да смо животиње! Сећам се пута од Бјеловара до Јасеновца. Нити сам знала тада где нас воде, ни шта је то Јасеновац! Убрзо смо схватили, а неки су имали прилику да прочитају – Клаоница за Србе, Жидове и Цигане. Грубо су нас гурали, утоварали. Говорили: „Марш, унутра, српска стоко”! Било је страшно вруће и веома загушљиво. Деца су плакала, најмлађи су вриштали, жедни, уморни. Старци и старице, неми. Жене ужасно уплашене. Претили су нам. Говорили да смо опасни за поредак у НДХ! И да морају да нас уклоне. Често бисмо и по десет пута на дан у логору слушали те речи. Још су говорили да ће тек када нас склоне, НДХ да буде слободна држава. Онда сам била дете и нисам у почетку разумела, како смо за НДХ ми, Срби, били опасни и шта значи склонити нас. Мајка је копнила. Рекла нам је да ћутимо и да будемо што даље од усташа и њихових кундака којима су сурово ударали, старе, болесне, жене, децу. Страшних сцена сам се нагледала. Тукли су као прави злочинци, човекомрсци, свакога ко би реч прозборио. Био би несрећник спљескан са влажном земљом. Или би кости оставио у некој од бара из којих се ширио несносни смрад. Људи су се распадали, пре него што би их бацили у Саву, или у неку од  масовних јама, гробница.

Свугде око нас мирис смрти – Јасеновца. Сада су на том месту„блажена” зелена брдашца. Све су у данашњој Хрватској потрли, склонили, избрисали, или сакрили. Остало је само здање СПЈ, пројектор за некакво емитовање филма чије су сцене, разуме се, цензурисане. И недопустиво малобројан списак страдалих. Књижице! Око Саве зеленило, уз насипе од српских костију, споменик и два вагончића. Није ваљда да је НДХ имала само два вагончића за 730. 000 Срба у Јасеновцу! Где су бројне бараке, крематоријум, циглане, где су места масовног злочина и „реквизити” којима су усташки злочинци убијали, клали, маљем у главу ударали људе? Нема ништа од свега. Сакрили су трагове својих злочина. Али, без обзира на њихов покушај да све подведу под неколико хиљада страдалих у Јасеновцу, или десетак хиљада Срба, знају они одлично шта је истина. Због тога покушавају све да фалсификују. Да сакрију да су са мржњом разјарене звери убијали Србе.

Убрзо сте увидели да усташе масовно уништавају српски народ.

– Ужасне су то године, замислите психологију, патологију монструма Павелића, и „херојства” његове војске. Усташку изопачену идеологију! Дакле, за тадашњу НДХ смо били „велика опасност”, чак и ми малени, гладни, измрцварени, српска деца и напаћене мајке. Мучили су,  кажњавали, пребијали, сатирали. Док смо били у Јесеновцу, сместили су нас испод стрехе једне бараке, близу главног улаза. Сећам се велике реке која је носила лешеве и огромног дрвета, које и данас постоји у Јасеновцу. У близини наша барака, једна од стотине јасеновачких где су нас угурали.  Били смо на истом стратишту где и наш јадни отац, али то тада нисмо знали. Шапатом су измучени људи говорили да се тих дана у Јасеновац сручило неколико десетина хиљада Срба са Козаре. Данас кажу да је за само неколико дана преко 80 хиљада Козарчана депортовано у злогласни логор смрти. Тог јула из западне Славоније депортовали су у логор преко десет хиљада Срба. Било је и Рома.

Море несреће, трагедије људи, деце, жена. Ужасно много нашег народа на стратишту. И ја са њима. И сви моји. Била сам престрашена. Како су дани више одмицали то сам постајала свеснија да ће нас све побити. Деца логорашка одрастају преко ноћи. Пред  јесен 1942. године из Јасеновца су нас пребацили даље. Нисмо имали ништа да једемо, нити да пијемо. Ретко су нам доносили бљутаву белу кашу. Али могао је да једе само онај ко је имао посуду. Много је деце, жена, беба, стараца умрло од глади. Сваког дана смо гледали како лопатама трпају несрећнике у колица и „некуд” одвозе. Нас је само Бог сачувао. Јер нисмо имали ни воде, ни хране. Чудно је да човек преживи глад и жеђ. Сада се тим питањем баве неки психолози. Ја им кажем да само Божје чудо може да помогне да се преживи сав тај ужас.

Али, ево и данас се спроводи геноцид над нашим народом. Када то кажем не мислим само на недавни несрећни рат и последице које су за српски народ несагледиве, него на болну чињеницу пред којом званична Србија затвара очи. Не знам колико је јавност упозната да се у Хрватској увелико обавља покрштавање српског живља. Преко 68 одсто наших сународника који су остали да живе у Хрватској, после несрећног рата и Туђманове домовинске солдатеске, „привољени” су Срби да пређу у католичанство. То раде православним  породицама  у Хрватској систематски и годинама. Колико је Срба од Другог светског рата до данас – покатоличено, то вероватно зна само – Ватикан. Ти подаци се крију! Сада у Хрватској  српској деци издају документа у којима дословце пише: „Срби православци-римокатоличке вјере”. Родитељи ћуте, СПЦ ћути, Србија ћути! Несхватљиво је да као народ који је кроз историју ужасно страдао – нисмо ништа научили ни после Јасеновца, Јастребарског, Јадовна, јама и јама…

Сећате се одвајања од мајке. Отргли су вас децу од јединог преосталог родитеља!

– Обоје мојих родитеља страдало је у Јасеновцу. И поред те чињенице и бројних очевидаца, ни мајке, ни оца ни у једном списку пострадалих у усташким логорима – нема. Као да никада нису постојали. Питам се данас колико ли је било хиљада нерегистрованих јасеновачких страдалника, несрећника. Колико су само на тај начин злочинци утајили, „смањили”  број жртава?

Сећам се да су нас једног јутра, опет као стоку пребацили у логор, у Стару Градишку. Уместо људског погледа добијали су Срби животињске ударце кундацима. Поуздано се зна да је у Старој Градишци убијено преко 600.000 хиљада Срба, ту су их масовно стрељали, па затрпавали. У Старој Градишци смо ми деца и мајке, дане проводили у оронулом млину. На хиљаде нас. Одатле су нас убрзо депортовали у Сисак. Од шока, уопше се не сећам како смо стигли до Сиска. Знам само да је тада транспортовано камионима, вагонима за стоку много нејачи. Био је 27. октобар 1942. и Света Петка.

Тог дана су нас раздвојили од мајке, наравно, и сву осталу децу. Чак су и бебе отимали из наручја ужаснутих мајки. Било је веома хладно, ми у летњим хаљинама, прљави, подераних ципелица. Дрхтали смо од зиме, јада и страха. Мајка је тихо плакала. Нежно са пуно љубави и бескрајне туге нас је гледала. Памтим мамине брижне, дивне плаве очи. Као море. Пољубила нас је, прекрстила сваког од нас, и рекла нам: „Децо моја мила, данас је Света Петка. Нека вас чува Бог и Света Петка”.

То су последње мајчине речи у логору у Сиску. Били смо ужаснути! Несрећни и престрашени! Око нас иста несрећа српских малишана. Мајке су биле отеране иза логорске жице. Ридале су, кукале су Српкиње! Ми смо неутешно грцали са друге стране. Грчевито смо се гурали ка жици и дозивали маму, молили је да се јави. Било је страшно пуно јецавих гласова, крикова, молби, није могла да нас чује. Сигурно је и мајка нас дозивала!

Кажете да никада нећете заборавити дан када су вам усташки зликовци отргли мајку, али и још једну стравичну сцену.

– Једна млада, висока, плавокоса Српкиња није хтела никако да се одвоји од своје бебе. Дојила ју је. Отимала се од звери у људском обличју. Један усташа јој је пришао са толико мржње у очима да смо сви занемели и на моменат заборавили сопствене муке. Тукао ју је кундаком из све снаге. Она се мученички спустила на колена, скупила, загрлила дете, грчевито га држала, све док се није мртва и сва у крви срушила у бару. Дете је вриштећи пало на другу страну. Јадну бебу које је била повређена  хрватски војници у црним униформама су докрајчили.

Питам ја вас, али и цели тај слободни демократски свет, има ли већег злочина него попут звери одвајати децу, бебе – од мајки? Може тај свет „мирољубиви” новог светског поретка да окреће главу од српских стратишта и цела Европа и данашња Хрватска? Сенке убијених пратиће и њих и њихове потомке. Лицемерно је ћутањем подржавати злочин над било којим народом. Сви они који ћуте сносиће одговорност. Јер истина никуда не иде, станује код жртава. И неумољива је. То су Божји закони.

Не знам тачно како и којег је дана страдала наша несрећна мајка. Вероватно је скрхана болом, убијена у Доњој Градини, где су депортовали већину жена те јесени 1942. Тако си говорили они који су били са мајком. Отац нам је умро децембра 1943. године. Био је отац измрцварен, измучен,  причао ми је, много касније, преживели логораш Мирко Гужвица, који је са татом депортован у Јасеновац. Убио би га ударац кундаком. Нашли су тату мртвог поред пећи у циглани. Говорио је комшија Мирко Гужвица да су од јаког, стаменог Илије Тишме остали само кост и кожа.

После одвајања од мајке, извесно време били сте у злогласном логору у Сиску, који ћете памтити докле год постојите …

–  У Близини логора је била река Купа. Десанка и ја смо често долазиле до жице. Сви смо били ужасно мршави, бледи, гладни, ошишани до главе. Лако нас је било препознати. Барем ми, Срби, знамо како изгледају деца логора. Спавали смо у леденој стаклари на слами. Јесен хладна и кишовита. Ту су била деца која су имала до 12 година. Свакога јутра смо гледали како износе мртву Српчад. Сећам се језивог човека који је на колица товарио малене лешеве. Пошто је сваког дана умирало много малишана, било му је комликовано да их лопатом утовара, него их је хватао онако неме, од смрти укочене за руку, или ногу и бацао на колица, па у реку, или их је закопавао…

У близини логора видели смо брдашце и башту. Кришом смо се сестра и ја провлачиле кроз жице и чупале шаргарепу, купус. Било је то за нас право богатство. Могле смо да нахранимо нашу малу Марију. Понекад су нас сачекивала друга деца из логора, па нам онако гладна, унезверено то отимала. Једном смо се сестра и ја пробиле до пијаце у Сиску, али нас је упозорила уплашено пијачарка да се брзо вратимо у логор, јер ако виде да нас нема, све ће претражити док нас не нађу. И да ће нас убити. Сећам се да смо имали бројеве. Моје име било је 1008. Тако су нас зликовци звали!

Транспортовали су вас, потом, у најужаснији логор смрти за српску децу, у Јастребарско!

– Опет сточни воз! И на хиљаде, нас, малишана! Непрегледна „сточна” композиција пуна српске деце. Не сећам се колико дуго смо путовали. Сећам се великог самостана у Јастребарском. Налазио се на узвишењу. Цео простор око самостана био је ограђен високом жицом. Логор! Усташе и римокатоличка црква су на најзверскији, Јудин начин издали Бога, јер су самостан, Божју кућу, употребили за мучење и убијање српске деце! Самостан римокатолички су претворили у дечје мучилиште, на свету једини концентрациони логор за децу! Да ли човечанство хоће данас да зна за Голготу српске деце у Јастребарском?!

Више од тога ме интересује – зашто Европа и свет неће то да знају? Ко се усуђује да пореди Јасеновац, Јастребарско, Стару Градишку, стотине јама са било којим збивањем у недавним ратовима ? По чијиј директиви се врши замена теза у случају Сребреница? У Сребреницу су, заправо, довожена из бројних босанских градова тела муслиманских војника, која су постхумно ископавана. Оних муслиманских војника који су убијали српску децу, спаљивали живе Србе, силовали, па масакрирали Српкиње. Поуздано се зна да је огроман број њих био у војсци Изетбеговића. Дакле, оних који су зверски убијали Србе. Муслимани то чак не крију, јер на улазу у Сребреницу на спомен – камену исписали су све те градове! СВЕТ ТО ВИДИ И ЛИЦЕМЕРНО ВЕЛИЧА. ОД НАС, СРБА, ПОКУШАВАЈУ САДА ДА НАПРАВЕ ЗЛОЧИНЦЕ. ОД ПОТОМАКА ПРЕОСТАЛИХ СРБА, КОЈЕ НИСУ УСПЕЛИ ДА ПОБИЈУ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ! У Јасеновцу је убијено преко 730. 000 недужних људи. То су доказали и научници.

Кажете да је у Јастребарском такође умрло, или убијено на хиљаде деце. Указујете да су много дечака узимали, покрштавали и од њих правили узорне католике.

– Никада није утврђен ни приближан број српских малишана, који су у  католичком самостану уморени глађу, убијени или су подлегли од болести. Можда, на хиљаде. Јер много бивше деце логораша Јастребарског се уназад две, три деценије јављало. Били су изненађени што их нема на списковима, а неке часне сестре из времена злочина, додуше остареле, срели су и после неколико деценија у истом самостану. Кажу да су тада доживели шок. Када су се усташе, НДХ, Павелић, Степинац, тако односили према преживелим, шта су за њих значила имена мртве деце, која никада неће проговорити. Тако барем мисле злочинци, папа и римокатоличка црква која је ту монструозност благословила. Ватикан је благословио геноцид над Србима православцима. Злочинце је, касније, беатификовала, ужаса ли, у светитеље! Данас се покатоличени Срби ревносно клањају једном Степинцу, или Мерцу, кољачима својих дедова, свог народа.

У Јастребарском смо били смештени у предворју самостана. Данима смо очајно гледали у пролазнике на улици. Кроз жицу смо посматрали људе који су се напољу слободно кретали. Једна жена нас је тужно гледала, док је пролазила поред самостана. Змолила сам је да нам купи дописницу, да пишемо баки. Она нам је убрзо донела дописницу. Брзо сам написала неколико редака нашем комшији Мату. Жена је предала карту.

Писали сте комшији, а не преосталој фамилији!

– Никада ми неће бити јасно зашто сам писала суседу Мати Блаженковићу! Можда зато што сам дубоко у души веровала да су сви наши мртви, а можда због тога што сам знала да су Блаженковићи честити људи, иако су били Хрвати. Знам да је тата са чика Матом увек био у лепим комшијским односима, а и ми деца смо га волели. Писала сам  чика Мати, питала га да ли зна да ли су нам родитељи живи, и назначила му да смо ми, сва Илијина деца у Јастребарском. Чекала сам данима, ноћима. Нагледала сам се страхота, које бих најрадије да избришем из сећања. Ипак, највише сам се страховала да нас не раздвоје. Једино нас је Бог сачувао заједно. Сећам се дана када је запретила опасност да одвоје Николу од нас. Имао је већ девет година. У самостан улази католичка свита, великодостојници са белим шиљатим капама. Одводили су мушку децу. Сво четворо смо били много тихи, тужни. Као и сви остали малени заточеници. Гледали смо да се свима склонимо са пута. Да не примете да постојимо. Била сам успаничена, када сам схватила да ће нам узети Николу. Одједном нам је пришла једна сестра из самостана, и казала нам: „ Брзо склоните вашег брата”. Зашто баш нама, као да јој је сам Бог рекао! Брата смо сакриле у оставу, иза стелаже којој, због калуђерских претњи, нико од деце није смео да приђе.

Посматрала сам, како усташки кардинал Степинац, у црној мантији, са белом капицом, великом розе свиленом траком око струка, показује прстом на дечаке. Кога би означио, том детету су усташе и католичке сестре пришли одвукли га, пресвукли и ставили усташку капу на главу. Злочин! Деца су била ојађена. Рез преко будућности великог дела српског народа! Брисање српског идентитета. Много тога злочиначког одвијало се у јастребарском логору ван наших очију. То смо много касније сазнали! Пуно девојчица је силовано, па убијено. Преко 400 малишана страдало је само док смо ми били у Јастребарском. Николини вршњаци из Зрињске никада се из Јастребарског нису вратили, нити су се јавили. Били су мртви и Пане, и Јован, Ниџо, Павле….

Из Јастребарског су вас пребацили у село код Вараждина.

– Прошао је католички Божић 1943. године. Из Јастебарског логора су нас транспортовали у село Лудбрег, у хрватско Загорје. Загорци су сасвим другачијег кова, имају људскости, за разлику од осталог дела усташоидне Хрватске. Вејао је снег, стајали смо у центру сеоског трга промрзли. Мештани су се окупљали и преузимали децу која ће да им служе. Били смо слуге по загорским кућама.Тако смо избегли смрт у Јастребарском логору. Из облака лије киша и пада снег. Ми у летњим хаљинама. И са бројевима. Нико нам тада од Загораца није дао ништа да обучемо, а били смо деца и сирочад. Мештани су и то знали. Вероватно нису смели тада да покажу бригу и самилост због страха од усташке казне. То вам кажем, јер сам се касније уверила да су нас Загорци прихватили и пазили. Ми смо им служили колико смо могли и умели.

Нисте тада желели да се одвојите од млађе сестре.

– Моју Марију, пошто је била најмлађа, нико није хтео да узме. Од ње нису имали никакве користи. Молила сам жену која ме је преузела, Софију Струшки да поведе моју сестру. Гледам у Марију и плачем. Нисам осећала ни кишу ни снег, никакву хладноћу, само огромну жељу да поведем сестру са собом. Софија приђе једној познаници и пита је да ли би узела малу Марију пошто је вршњакиња њене ћерке. „Кума, узмите деклицу”, тако је моја газдарица Софија молила Загорку. На крају је Софијина познаница пристала. Пао ми је камен са срца. Марија је била у суседном селу, чак је спавала у истом кревету са ћерком те жене која се смиловала. Друга моја сестра, Деса, била је код једног учитеља Крижанића. Имао је огроман виноград. Наш Никола је много радио код богатог велепоседника који је био власник великог парног млина. Моје село звало се Храстовско. У лето је у Храстовско, код газдарице Софије, стигао чика Мато Блаженковић. Рекао је тетка Софији која није желела да идем, да је због деце Илије Тишме ризиковао живот, јер је ишао код Павелића да измоли дозволу. Водио нас је у Зрињску. Покупио је прво мене, а онда смо заједно ишли по Марију, Десу и Николу. Питала сам се касније, зашто је Мато то урадио. Он и тетка Ева нису имали деце. Можда жеља да спасе туђу, кад већ нема своје. Можда из поштовања према мом оцу.

Било је време убирање жита када смо стигли. Нас децу су крили, чували од метака, рафала митраљеза, јер су отворено ратовали усташе, партизани и Немци. Смењивали су се у Зрињској. Дошло је ослобођење. Нешто веома необично нам се десило у родној Зрињској, када смо крочили на згарише нашег дома. На месту где је некада била кухиња, испод малтера, набацане земље и труле даске, пронашли смо и извукли фотографују нашег оца! Потпуно сачувану! Ни данас се не одвајам од ње. И никако ми није јасно како нас је на кућном прагу после три године, очева слика – сачекала?

Шта вам је било најтеже?

– Сва поменута српска стратишта у усташкој НДХ су ужас за сваког човека. О деци да не говорим. Али, мени је најгоре било у логору у Сиску. Због црних призора, кукњаве мајки, вриске и јецаја деце, удараца кундаком и убијања. Вероватно да има много горих призора, али то што сам са сестрама и братом доживела у Сиску је оно што ме прати целог живота. У том логору су нас одвојили од наше мајке. То је најболније! Али и призори убијене деце и мајки које су се опирале. Интересантно је да од грозота тих дана уопште нисмо ни јели ни пили, а преживели смо. Као да нам је организам стао од шока. Страх је јачи од глади. Замислите ту агонију, када су мајке малишанима које је у вагонима мучила страховита жеђ, давале дечји урин да пију. У том магновењу не сећам се како су пролазили дани. Неко је можда имао хране. Ми нисмо. После свега што сам преживела, једем само једном дневно.

Титова власт ратну сирочад васпитавала је у бројним сиротиштима, домовима за децу без родитеља. Како је било даље ваше детињство?

– После рата општина којој је припадало село Зрињска децу палих бораца и малишане без родитеља дала је на старање у домове. Тада се бар водило рачуна о сирочадима. У престоници сам завршила основну школу, средњу, а касније и економски факултет. Брат и ја смо били у домовима за ратну сирочад у Крунској и Бранковој улици. Старија сестра је живела у Средњошколском интернату у Кикинди, затим у дечјем Дому „Соња Маринковић” у Новом Саду. Марија се школовала у Ваљеву. Сви смо, стицајем околности, били раздвојени, али смо се виђали за викенде, празнике и распусте. Касније сам радила у руководству Министарства за рад и борачка питања. Годинама сам се у поменутом министарству суочавала са великом људском неправдом. Схватила сам како су олако заборављени још за време Краљевине Југославије истински јунаци, велики ратници, Солунци. Апсурд, неопростиве грешке прошлости према  бројним Солунским ратницима тек су у социјализму биле исправљене. Иначе, нас четворо смо стасали у честите људе. Стекли смо образовање, били добри у својим професијама. Никола којег је професионално занимала техника, данас слави Светог Јована, нашу породичну славу. Тишме потичу из Црне Горе од Шпанића, сеобама су прво стигли у Херцеговину, а потом у Хрватску у време формирања Војне Крајине и владавине Аустроугарске монархије. Сестре су се удале. Старија живи у Америци, млађа овде у Београду. Обе славе Светог Николу. Сви смо данас повезани, врло блиски. И њихове породице, деца и унучад. Наравно проширили смо наш породични круг са пуно пријатеља, кумова. Знамо колико је човек богат и срећан када има своју фамилију и истинске пријатеље.

Борите се за доказивење истине о геноциду над Србима у Другом светском рату у НДХ.

– Формирали смо Удружење заточеника логора пре неколико година, односно удружење преживелих логораша Јасеновца, Јастребарског, Старе Градишке. Наши чланови су и потомци логораша. Има много људи који су заинтересовани за рад. Али, нажалост, и оних који овом проблему, нашој великој националној трагедији, не придају значај. Истине ради, морамо да се боримо да целом свету покажемо и докажемо, да је над Србима у Независној Држави Хрватској извршен стравичан геноцид. Видите, како то паметно раде Јермени. И они су малобројан народ, али су велики у својој истрајности и храбрости. Јермени поштују своје мртве. Треба упорно ићи њиховим путем у доказивању геноцида. То дугујемо жртвама, а било их је преко милион и двеста хиљада, ако рачунамо Јасеновац, Јастребарско, Сисак, Стару Градишку… и да не набрајам сва знана стратишта за недужне Србе под командом Анте Павелића, Ивана Мерца, Алојза Степинца и многих других усташких злочинаца!

 Објављено у часопису за књижевност, науку и културу „Људи говоре”- српске дијаспоре у Канади и Америци , на сајту Српска РУ…    

Биљана Живковић

3 коментара

  1. Владо Зрнич каже:

    Postovaana Biljano!
    Procitao sam Vas clanak, o Smilji Tisma „Vidjela sam pakao..“
    Drago mi je sto imam mogucnost da vam se zahvaim za prilog u produzetak akcije s nazivom „Da se ne zaboravi“. – Veliko Vam hvala. To je iskreno, od duse i srca.
    Ujedno dozvolite mi da Vam se prestavim. – Ja sam isto kao i Smilja logoras. – Prosao sam logore St.Gradisku i Jastrebarsko, o kojima prica Smilja. – Dospio sam u njih s porodicom i mnogobrojnim nasim narodom s Kozare u julu 1942 g. Poznajem situacju toga vremena dosta dobro. – Pisem o tome, kako je i sta je s nama bilo. – Bas sad u Moskvi se stampa knjiga na srpskom jeziku „Jugoslovenska trilogija“, kniga I, „Kozara“.
    A, inace njena ruska versija : „Jugoslavija v Ognje“ je objavljena 2003 g u Moskovskom „Vjece“. Eto, to je tako receno uzgred, a inace sam imao namjeru da skrenem Vasu paznju na sledjece.
    Pri napisnju ti sjecanja, intrvujea, uspomena i dr. mora se biti pazljivijim i preciznijim. – Tako Smilja u svoijm 8 godina nije mogla zapamtiti mnogoe o cemu prica. To se odmamah uocava. I dalje slijede grube pogresnosti, koje nikako nebi smjeli dopustati.
    Nazalost mnogi autori malo paznje posvecuju licnosti toga covjeka u koga uzimaju intervju, a redaktori i rezezenti svoj posao obavlkjaju formalno. I odavde idu grube i nedopustive pogresnosti: preterivanje, izmisljanje, eticki prekrsaji i.t.d.
    Izvinite, ako vam je moja primedba neugodna. S postovanjem Vlado Zrnic.

  2. Vida каже:

    Ne znam sta da kazem, a ne mogu da cutim.
    Srbi, zasto cutimo u vezi Jasenovca ? Zasto Srbija ili R. Srpska nikada nije tuzila Hrvatsku ili Vatikan za zlodjela i genocid iz 2. sv. rata ? Bez obzira na svjetsku vlast ili centre moci koji to ne dozvoljavaju, ipak sve zavisi od nas. Mozda, jednog dana kada se Srbi objedine.
    1/3 Srba pobiti, 1/3 protjerati i 1/3 pokrstiti. Tako i bi !
    I nije to nikakva teorija zavjere, nego je to zavjera.
    Vjecnaja pamjat svim nevinim zrtvama HDZ-a.
    U miru Gospodnjem pocivali.
    Hvala gospodji Biljani i gospodji Smilji

  3. Пишимо Србицом (Србском Ћирилицом) каже:

    Хвала Смиљо за Вашу тужну животну причу, да Вас Господ Бог поживи и подари добро здравље храбра жено, као и Вашег брата и Ваше сестре и целу вашу породицу и фамилију. Хвала Вам за све што чините да се истина о једном од најужаснијих ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА (ако не и најужаснији, с обзиром на патологију изопаченост хрватско-усташких припадника у ужасавање очевидаца свих маскра који су хрватске усташе починиле над србском децом, женама, старцима, мушкарцима над којима су се згражавали и немачки нацисти, као и италијански фашисти) и отргне од покушаја заборава, умањивања, сакривања, манипулисања како од стране Хрвата и муслимана/Бошњака (муслиманских ханџар усташа) и Албанских фашиста, тако и од „другосрбијанаца“ и домаћих аутошовиниста поткупљеним страним НВО прљавим новцем да затиру траг ГЕНОЦИДУ, ЗЛОЧИНИМА И СТРАДАЊИМА СРБА и обрћујући тезе извршавати задатак страних НВО агентура да од истинских жртава праве злочинце. Такође, велико ХВАЛА новинарки Биљани Живковић и све најбоље од срца и Вама и Вашој породици, нека Вас Господ Бог обрадује добрим за ову причу коју сте нам испричали са предивном госпођом Смиљом. Има још истинских, мислећих, интелигентних (паметних) и мудрих Срба, а пре свега истинских патриота који знају да бити патриота, поред тога што волиш свој народ и своју земљу (Србију и Републику Србску), мораш да делујеш и да чиниш да сви твоји сународници коју су убијени, (мучки и крволочно) а има их (највећа гробница за цео један народ), буду мирно упокојени, а једино могу бити у миру упокојени ако се истина о њиховом страдању сазнаје и преноси, а злочинци и зликовци јасно и директно означавају. Да би нам и Бог дао добро, да нам се опет ЗЛО не би поновило. Јер, има она стара пословица која каже: „Народ који заборави своју историју мора да је пише поново,крвљу!“.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.