У СУСРЕТ 70-ОЈ ГОДИШЊИЦИ ОСЛОБОДЈЕЊА ЛОГОРА (други део): У осталим баракама су чекали смрт, у павиљону 10 су молили за њу

Испрва су људи умирали неколико сати, али су филиграни смрти напослетку дошли до праве мере „циклона“, довољне да за што краће време умори што више људи.
Извините, бројева, не људи. Израчунавали су колико је потребно по килограму, не човеку.

(из књиге репортажа “Бестрагом”)

Фото: Ђорђе Којадиновић

Фото: Ђорђе Којадиновић

„Пронађено је око седам тона товара женске косе по ослобађању логора Аушвиц, овде су изложене две. Погледај тамо због чега су логораше шишали до главе одмах по доласку у „Аушвиц“ и за шта им је требала коса…“

Повраћа ми се. Желудац ми је у душнику, не могу да удахнем. Удахнем ли, опет ћу осетити тај страшни задах иза отшкринутог „излога“.

„Тај ћилим је саткан од женске косе, на крајевима видиш како вире длаке из штофа. Косом су пунили јастуке, мадраце… Људи су, рекосмо, били сировина која се једнако експлоатисала и за живота и у смрти…“, повукао сам га за руку да изађемо, мука ми је и од туриста који мобилним телефонима снимају некакве морбидне видео-клипове. Зар је могуће да ту исту слику неће видети сваки пут кад затворе очи?

Пролазимо павиљонима – товари гардеробе, кофера са исписаним именима власника, читава соба затрпана протезама и ортопедским помагалима одузетих од „бројева“ на самрти. Дечје играчке, дечја гардероба, сандалице бесно отргнутих каишева са малених лешева…

Плачем. Склонио сам се у страну. Плачем. Мајке нису стигле да их ожале и заплачу. Малени анђели нису стигли да постану бројеви, далеко од тога да су умрли ко људи.

Одмах по доласку у логор спроведени су у гасну комору. Они „срећнији“ умрли су у загрљајима мајки. Мајке су умирале десет минута дуже од деце – агонија у агонији.

„То је тај демонски ‘циклон-Б’, отров који су развили за масовно уништење у гасним коморама. Одводили су их у њих под изговором да одлазе на туширање и дезинфекцију од ваши, па би им кроз отворе у таваници сипали отров и чекали да утихну последњи крици. Умирали су по пола сата у најстрашнијим мукама…“, већ сам отупео. Гледам у празне лименке смрти, и ону крај које је на тканини расута плавичаста садржина.

Испрва су људи умирали неколико сати, али су филиграни смрти напослетку дошли до праве мере „циклона“, довољне да за што краће време умори што више људи.
Извините, бројева, не људи. Израчунавали су колико је потребно по килограму, не човеку.

Али, за бројем не остане ништа – за човеком два и по килограма пепела, у просеку. Толико је изложено у провидној урни Павиљона 4. Два и по килограма пута милион и сто хиљада људи, најмање…

„Све су користили што се од човека, тачније, леша могло искористити. Косу, златне зубе су претапали у полуге, личне ствари препродавали у Немачкој за багателу, а пепео…“, због тога су птице и отишле из Освјенћима. Мирис спаљеног људског меса дизао се до врхова бреза, а брезе из године у годину све више ка небу, наизглед бежећи од њега…

„Људски пепео су најпре просипали у реку, али су убрзо њиме почели да хране рибе у рибњацима и ђубре усеве, схвативши да је ‘одличан’ за то…“, у Освјенћиму се више нико не бави пољопривредом. Ту су брезе неприродно високе. „Аушвиц“ зато није гробље, већ индустрија. Најмонструознија и најумоболнија. Људи су били бројеви, бројеви сировина, сировина се не може побројати, па отуда нема ни тачног броја о људима које је „рад ослободио“.

Фото: Ђорђе Којадиновић

Фото: Ђорђе Којадиновић

Уз саму жицу, на крају шпалира једнообразних барака – павиљони 10 и 11. Најзлогласнији. У осталима се ишчекивала смрт, у њима се молило за њу…
„Павиљон 10 је био ординација злогласног доктора Клауберга, који је до савршенства довео систем стерилизације жена. Тврдио је да добро обучени доктор за дан може, под привидом обичног гинеколошког прегледа, више од 300 жена учинити неплодним. Да зло буде веће, тај исти доктор је пре рата важио за највећег светског стручњака на пољу лечења стерилитета! Још се и данас користе његове методе из тог времена, носећи његово име…“ Павиљон је закључан. За вјек и вјекова. Најмање што се може учинити за његове жртве.
Једини је зидом са предње стране повезан са следећим, Павиљоном 11.

„Из њега готово нико није изашао жив. У подруму се три специфичне ћелије, у којима се трагало за најефикаснијим начином масовног убијања. У једној су заточеници морени глађу до смрти – трајало је предуго. У другој, недостатком ваздуха – трајало је предуго. У трећој, непуних метар са метар, такозваној ћелији за стајање, четворица робијаша су живела, ‘спавала’, вршила нужду стојећи, уз минимални доток кисеоника. И то је трајало предуго…“, својеврсна привилегија, или проклетство – силазимо у ходник смрти, завирујући у сваку од поменутих ћелија. У ону последњу, у којој се умирало стојећи, улазило се као у мишију рупу, дословно. Кроз мали отвор у дну.

„Али, у овом истом подруму је први пут испробан и ‘циклон-Б’, на осморици совјетских војних заробљеника. Пре тога је коришћен за тамањење глодара, што је злочинцима дало идеју да га испробају на људима. Ти несрећници су умирали сатима, зарад ‘вишег циља’ – нацисти су успели да дођу до праве мере отрова за ‘брзо’ умирање“, презирем себе што више ништа не осећам. Презирем што јасно чујем Ришарда и почињем да бележим пазећи да читко пишем, као да се нећу сетити свега не погледам ли у бележницу.

Презирем то што „Аушвиц“ и даље постиже исти ефекат као и те 1940. када је Рудлоф Хес преузео команду над њим и свечано отворио „фабрику смрти и њених деривата“.

Људи су и тада довођени у стање чулне и емоционалне обамрлости како би постали што кориснија сировина. Број нема емоције. Број временом престане да се нада, престане да страхује, постаје материјал…

„Овим степеницама су из ћелија извођени у двориште, пред зид смрти…“, идемо истом стазом, до зида који и са задње стране спаја бараке. На његовој средини је стрелиште, невелико, тек за тројицу људи, или нешто више изгладнелих и изобличених „бројева“.

„Метак у потиљак, следећа група; метак у потиљак, следећа група, и тако у недоглед. И то се испоставило недовољно брзим и скупим начином истребљења читавих популација. Јевреја као више од 90 одсто заточеника, Рома, и нас, Словена, које је Хитлер такође сматрао нижом расом и планирао масовно истребљење…“, мирно, као пред метак у потиљак стојим пред зидом. Окренут лицем ка њему, леђима ка егзекуторима којима се жури да испуне норму. Јасни су трагови метака који су окрвављени прошли кроз главе и зарили се у дрвену оплату.

Одмах иза зида, у дивном, мирисном дрвореду је наочита породична кућа.
На ехо од пуцња, тупог ударца мртвог тела о земљу и смрада крематоријума.

„У њој је живео монструм Рудолф Хес, први и најзлогласнији командант логора. Сасвим мирно, са породицом. Његова су се деца играла са штенцима у башти до које су допирали јауци, мирис горућих трупала….“, нажалост, више се не може до ње. Власници којима је ’40. године била одузета нису желели да се врате у њу после рата. Продали су је, други су је препродали, трећи такође, данас су у њој неки четврти, поново је породични дом, уколико то икада може да буде…

Гледајући у њу, ту кућу, дрско, ћутке и без кајања стајао је Хес под вешалима тог априлског јутра 1947. године, чекајући да џелат затегне омчу…
„То су та вешала“, Ришард показује на сенку у даљини ка којој идемо.
Већ струла и повијена, четири степеника, мало стојиште и кука над њим. Тик до „мале“ гасне коморе и „скромног“ крематоријума.

Кажу да се Хес покајао само због тога што није више времена провео са породицом, дајући се „послу“ превише. Затим се под његовим ногама отворио поклопац стојишта, уже се затегло, зашкрипала је кука… Један живот за милион и нешто живота – ни симболика, камоли правда…

Фото: Ђорђе Којадиновић

Фото: Ђорђе Којадиновић

Завршавамо ту где се, нажалост, све и завршавало у „Аушвицу 1“ – за нас обилазак, или што Ришард с правом каже – боравак. За мучене логораше живот – гасна комора и крематоријум.

„Ово је била првобитна, ‘мала’ гасна комора у којој је први пут употребљен ‘циклон’ на већем броју људи. У оволицки простор сабијали су и по 500 логораша, затварали и закључавали врата, а затим би стражари кроз три отвора у плафону посули грануле ‘циклона-Б’ по њима. Оне би се на температури тела убрзо претвориле у гас, а гас…“, врисак, вапаји, покушаји да се удахне ваздух, покушаји да се не удахне, врисак, па тајац…

„Онда би тела, изобличена, одраних лица, изгризених ушију, сломљених удова… Пребацили у крематоријум. Капацитет ових био је ‘ништаван’ у односу на оне у „Биркенауу“, 300 људи дневно, 365 дана у години, четири и по године. 300 људи превише…“, зјапе црне чељусти две пећи, пред њима шине на којима су клизила носила са телима. По читав дан. Напред у пећ, назад по ново тело; напред у пећ, назад по нови број…

Над димњаком бреза, птице су се тек недавно вратиле у Освјенћим. На овој нема гнезда. Она је довека проклета. Није била већа од младице када су је први пут „нађубрили“.
Једини преживели „логораш”…

Михаило Меденица

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.