У СУСРЕТ 70-ОЈ ГОДИШЊИЦИ ОСЛОБОДЈЕЊА АУШВИЦА (трећи део): Место где само камен не вене

(iz knjige reportaža “Bestragom”)

Фото: Ђорђе Којадиновић

Фото: Ђорђе Којадиновић

Тек нешто више од три километара од Освјенћима, у селу Брежника, где је допирао дим из крематоријума Аушвица 1, а ветар носио пепео с проклетих њива, пакао је добио свој „рај“ на земљи – Аушвиц 2, Биркенау, фабрику смрти, у којој масовно истребљење више чак и није било ништа лично, већ питање норме и рокова.

Лично подразумева емоцију. Било какву. Емоција подразумева људскост. Па, и мржња…

„Не, овде је човек померио границе зла и систем истребљења довео до апсолутног савршенства, колико год то грозоморно звучало. Зато и јесте фабрика смрти, Аушвиц-Биркенау јесте био убилачки погон монструозних димензија. Што су нацисти испробали у Аушвицу 1, овде су унапредили до танчина…“ – растајемо се са Ришардом. На шинама које воде у најзлогласнији логор Другог светског рата. Свих ратова.

Кроз шта да нас води и шта да каже?! Аушвиц, каза, није музеј, смрт није уметност, прича о злочинцима банализује све.

„Идите. Боравите колико желите, овде се капије не затварају“, вероватно последњи пут чујемо тај српски са тврдим нагласком, јер Аушвицу се не враћа. Из њега се није излазило, у њега се не долази опет, једанпут је довољно за два живота. И превише.

Кише су расквасиле снег, снег је блато, нека господа покушава да га саструже са ђонова о шине…

На шинама понеки цвет. И камен. Стари јеврејски обичај, обичај пустињских народа да каменом замене цвет. Емоција је иста. Камен не вене…

Уместо Ришарда сад говоре табле, стотине њих, па опет премало да опишу патњу сваке шаке земље у коју су пободене.

Брезе су овде чак и веће него у Освјенћиму, проклето лепо. Око читавог логора брезова шума. Делом и у логору.

Фото: Ђорђе Којадиновић

Фото: Ђорђе Којадиновић

Брежника на пољском значи бреза, зато је и село добило то име – сетих се Ришардових речи док смо кроз чаробну шуму прилазили паклу који се још није назирао.

Биркенау (бреза), тако су Немци прекрстили ово село, и придодали „девојачко“ презиме Аушвицу. Смрт у долини бреза – страшније и од саме смрти. Лирика у злочину епских размера.

Иако је Аушвиц 1 матични, односно главни логор, Биркенау је безмало 30 пута већи – 156 хектара, отуђених од села, од кремираних сељана…

„За разлику од матичног логора, овај су изградили сами заточеници. Срушено је скоро читаво село, а материјал од кућа искоришћен је за зидање барака“, читам са једне од табли.

Сећам се Ришардових речи да су преживели сељани после рата демолирали нешто барака и од цигли поново саградили себи домове. Јесу ли имали право на то?! И да и не. Лако их је сад осуђивати.

Попели смо се у стражару, кулу на улазу у логор, над пругом. Тек одатле човек сагледа монструозне димензије ове испоставе пакла. Димензије, не и ужас.

Пруга води кроз централни део логора. У два колосека. С леве и десне стране су стотине барака – гробнице живо умрлих. Умрли ни овде немају гроба…

На средини логора налази се „јуденрампе“, стајалиште воза из чијих су сточних вагона будући бројеви истеривани пред кидишуће псе, СС-овске зомбије и „белог анђела“ који је произвољно одлучивао ко вреди још дана живота – доктора Јозефа Менгелеа.

Осамдесет посто свих придошлих је одмах из воза одвођено у гасне коморе. Дневно је пристизало и по неколико хиљада заточеника, и тек су малобројни остављани у животу као робовска радна снага – стојим пред последњим вагоном који је стигао у Аушвиц-Биркенау. Увек на време, увек по реду вожње. За смрт је овде увек било право време…

Фото: Ђорђе Којадиновић

Фото: Ђорђе Којадиновић

Крај пруге је значио и крај живота. Са обе стране задњег метра шина налазиле су се гасне коморе. Нацисти су их срушили у повлачењу.

Колосалне рушевине говоре о њиховим димензијама. Одсекле су ми се ноге, признајем. Сео бих, али је сваки камен крајпуташ. На земљу не могу, на пепелиште читавих села, градова, породица које су се на овом месту растале, уверене да ће убрзо поново бити заједно.

Нису погрешили, нажалост. Пре или касније били су заједно, брезе то најбоље знају…

„Труднице, деца, старци и болесни су одмах слати у гасне коморе, увек под истим изговором: туширање и дезинфекција“, пише, читам, не трудим се да записујем, овако ћу можда брже да заборавим.

У гасним коморама је за 20 минута од „циклона-Б“ умирало по 2.000 људи. Нацисти су били предани послу, радило се у три смене. За њих је убијање био тек посао, смрт покорни слуга…

„10.000 до 15.000 људи дневно“, пише, читам, не трудим се да записујем.
(наставиће се…)

Михаило Меденица

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.