СОКОЛИЋИ НА СТАЗАМА ОЧЕВА: Озрен планином, путем мучеништва и страдања, да се не заборави

„Марш стазом егзодуса“ Фото: Лидија Жарић

Данило Стојчиновић каже да има четири године, а нема. Додуше, фали му још само мало, али нема. Али зато има мало јуначко срце, и пуно љубави у њему. Данило воли свог дједа, а дјед га је позвао да иде с њим на марш преко Озрен планине, до постојбине гдје је дјед рођен и одрастао. Тамо би и Данило, сигурно, био рођен, да његовог дједа нису протјерали 10. септембра прије 22 године. И дједа, и рођаке, и комшије. Њих 7680, из 30 села у долини ријеке Криваје.

Данило је био најмлађи учесник овогодишњег „Марша стазом егзодуса“, којим Срби из Возуће обиљежавају годишњицу свог мучеништва и страдања. Сопственим ногама је малишан јуначки препјешачио петнаест километара, а када је почео жешћи успон, и сунце се смјестило у зенит, његов дјед га је понио на раменима. Оних седам километара колико је преостало од ове трагичне стазе. Седам стотина и двадесет људи је ове године, по десети пут заредом, било у колони. Да се макар симболично врате, једном годишње, путем кога су крвљу и сузама пробијали, табанали, чували, три и по ратне године. Да крај пута, с лијеве и десне стране, препознају темељ срушене куће у Бријесници, Чеваљуши. Да одморе испод подивљалог стабла с кога су некад брали јабуке.

Додуше, многи нису препознали зарасле њиве и искрчене шуме. Не зато што су заборавили, него што их никад ни видјели нису. Уз Данила, у колони је било петоро дјеце млађе од десет година. Оних што су кренули с очевима, чврсто стежући ручице на трегерима руксака с флашом, у којој ће кући понијети воду са Криваје. Малишана који нису знали зашто тата стеже зубе и скаче му јабучица на врату, кад пролазе поред неког мјеста и кажу ОВДЕ ЈЕ ОСТАО НОВО, НИЈЕ СЕ НИ ЈАВИО КАД ГА ЈЕ ГЕЛЕР СТИГАО. Била је у колони барем трећина оних који су кренули с мутним сјећањима. Дјевојака лијепих као прољеће,и једна Мирјана која ми каже НЕ СЈЕЋАМ СЕ, ЧАК НИ ГЛАСА , НИ ЛИКА, ЈА САМ ТОГ ДЕСЕТОГ СЕПТЕМБРА ИМАЛА САМО ОСАМ МЈЕСЕЦИ. Очи су ми остајале на њој и сестри јој, витким и њежним срнама, зајапуреним од оштрог успона, како пажљиво стају у очеве стопе и бришу зној, журе да не заостану, да стигну татину сјенку.

„Марш стазом егзодуса“ Фото: Лидија Жарић

Био је у колони и Драгутин, с поруком оцу да у свом срцу носи још три мала срца, да није било узалуд, да је поносан на њега и његову жртву, али да боли, јако боли ова стаза…. Драгутин, Дијана, Наташа, Драган, Миња. И њих још седам стотина у колони. Па како да не просине срећом и поносом очева тиха сјенка која лебди над развијеним заставама, и пребројава дјецу, унучад, мале стопе које остављају завјет на Озрену. Па и онај тихи плави младић, нежењено момче од двадесет двије године, Евгениј Василев из Софије, српски добровољац… Мора и њему засијати анђеоска милина кад их види, њихове озбиљне очи и усне које подрхтавају док слушају како је погинуо, нежењено момче, бранећи браћу по Христу, невине и нападнуте. Сигурно му је драго што га нисмо заборавили, што смо и његов лик, вјечито млад, утиснули под сводове цркве Светог Георгија. Сигурно је поносан јер је брат његов, рођени, кћерку назвао именом Евгенија, а Господ јој дао лик и очи стричеве.

И ваљда је прошло пуно времена, па године омекшају оклопе и бране које смо у тренуцима олује имали, да преживимо. Сада нас једна Наташа, тамнокоса вила са Криваје, разоружа у секунди, и покрене врелу бујицу од које груди хоће да прсну. Јер Наташа прича о оцу, и поносу, о онима што су расули кости по Озрену и Криваји, и даје завјет да их нико ко прође кроз ову колону неће заборавити. Прича а плаче. Али не да да јој сузе утишају ријечи, или да се од јецаја не чује завјет који даје у име ове колоне, у којој нико нема пуних тридесет, а петоро их нема ни десет година. И ја јој дубоко и искрено вјерујем.

Лидија Жарић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.