ПРИЧА СА ПЕРИФЕРИЈЕ: Само нек нису сами, и, би лакше човеку

Жена са дететом, термос, цигарете, стара јакна и прича која боли.“Шта смо ми људи. Ништа се не мењамо, само старимо“!

ranko-pivljaninАутобус за једно београдско приградско насеље сат пред поноћ. Жена са девојчицом пење се на задњу платформу шклопоције која последњим напорима возача служи својој сврси. Жена шара погледом, прича нешто за себе, тражи саговорника. Уступам место девојчици.

– Да ли сте за кафу?

Вади термос кога напуштају шаре, журно скида затварач који служи као чаша.

– Једино уз себе увек имам кафу и цигарете, знате!

Припаљује једну, одлута погледом, замисли се а онда отпоче причу. Има још две кћерке. И пасторка. Ратовао на Косову. Није се вратио.

– Мајка га је оставила са шест месеци и преудала се. Како је могла оставити своје дете? Како?

Ко зна откад се она то пита. Сад од другога тражи одговор и то тако као да јој од тога живот зависи. На тренутке губи концентрацију. Болесна је, види се. И сама признаје.

– Пијем оне таблете за живце. Деметрине, артане…

Девојчица, бистрог али уплашеног погледа. Једва смо је наговорили да седне на понуђено место. Збила се уз прозор и само ћути.

– Ја немам чиме да их храним. Живимо у приземљу, да видиш само на шта то личи?

Беле, вунене чарапе вире из чизама. Изношени црни капут. Девојчици на колену проглодане панталоне. Стидим се сопствених које су тог дана купљене.

Девојчица и даље ћути. Мајка се повремено безразложно насмеје. И опет прича.

– Кажу да сам луда. Добро. Зар ови што воде рат нису исто тако луди? Ја никад не бих ратовала. Знаш који је домаћин тај мој пасторак? Увек вуче неке даске, нешто куца, прави. Отишао на ратиште а није морао! Сваку ноћ је гледао проклети дневник и једно се вече одлучио. Висок два метра. Паметан. И оженио се. Имам снаху. А ја имам 34 године. Оболела сам са 23. Ето, шта смо ми људи! Ништа се ми не мењамо, само старимо!

Девојчица дрема, па се тргне. Види се, срамота је што јој мајка прича и жали се непознатом човеку. Не зна мајчину муку. Само наслућује. Вероватно јој се деца подсмевају, упиру прстом уз кикот: „Ено је! Ено је ћерка оне ….“! Боли је.

Оставило је све то печат у крупним компот очима на које се навалило бреме туге и страха. У рукама скупља кесу са флашицом. Флашица празна.

– Видим, читате!? Јесте ли завршили школу? Лепо је кад човек заврши школу. Ја сам фризерка. У пензији са 34. А хтела бих да радим. Децу да прехраним и ишколујем. Читала сам и ја. И то не овај шунд. Читала Перл Бак, Золу, Мешу… И Зен Греја! „Зелену долину“! Све! Оволики ред књига…

Шири раздрагано руке. Руке попануле неке чудне боре с обе стране шака.

Изморена причом и целодневним потуцањем по клиникама седа поред кћерке. Више нема снаге. Вади фотографије друге две кћерке. И братовљеву. Ту је и муж. Дугачко лице упалих образа са чудним младежом на доњој усни. Седих зулуфа. Објашњава. Набраја имена.

– Ето, то су они. Ово је Маја кад је била мала. Ово је Сања.

Раздрагани девојчурак ни налик својој утученој сестри. Види се, она ће се извући. Отићи ће некуд. Ова неће. У њене веђе судбина је уклесала наслеђену патњу. Ко зна шта ће тек проћи и шта је чека? Мајка је узима у крило и намешта јој капу. Све време држала је на глави.

– Који си разред?

– Други – саопштава неким полугласом и гледа некуд поред, кроз отворена аутобуска врата.

Мајка се скрасила. Обгрлила је дете рукама и само јој повремено нешто каже. Лекови су је смирили.

– Једни ме коче, други откочују. И тако укруг!

Овај пут су направили неку равнотежу у њеној поцепаној души. И дете се смирило. Заспало. Некако сједињени, прибијени једно уз друго – лакше име је!

Буде се на задњој станици. Обесна, добро обучена деца вриште, пипкају једно другом јакну, загледају патике. Девојчица је рукама испеглала своју јакницу са чудним рајсфешлусом на јаки. Носиће је док јој не окраћа. Док се не поцепа. „Диадору“ сигурно неће!

– Пријатно! – изненађујуће пријатно поздрави нас жена. Продужих у мрак. У сусрет је ишао висок, мршав човек.

– Је ли овај аутобус из Београда – питао је, ишчекујући нешто.

– Јесте, из Београда – потврдих и погледах га мало боље. Издужена, мршава фигура. И младеж на доњој усни. Човек је изашао у сусрет детету и болесној жени.

Само нек нису сами. И би лакше човеку.

Ранко Пивљанин (Глас јавности)

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.