ПИСМО ИЗ ВИОНИЦЕ: Отворим коверат пред поштаром, испаде слика, на слици црква!

Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

(из рукописа књиге репортажа)

Донесе јуче ујутру поштар писмо. Коверат плав, препоручена пошиљка, побојах се да се нисам негде огрешио о државу или о народну власт, а не знам, па стигло да платим казну или да идем на суд.
Отворим коверат још пред поштаром, испаде слика, на слици црква. Унутра још два листа хартије, исцепљена из ђачке свеске, помало пожутели, један на коцкице, други на линије. Рукопис на оним листовима леп, старински…

Пише ми Рајко Совић, бивши шумар са Голије. Упознали смо се пре две и по године на његовом терену, у пустом селу Колијешница, у сред велике шуме, на врху планине, и један и други отплакали пред страшном сликом празног села, напуштених брвнара и испробијаних дрвених кровова… Од тада, Рајко чим се негде домча (дохвати) телефона, зове, пита за здравље, кад ћу поново горе, да се дружимо, има нешто да ми исприча… Ја њега да позовем – не сетим се никад.

Путовало писмо од Вионице, са планине до Ужица равно пет дана. Пита Рајко у писму за здравље, за фамилију. Онда пише даље – завршена црква на Одвраћеници, ваљало би објавити у новинама. Зато је и послао слику. Вероватно он и сликао па фотографија испала мутна, али, црква се назире. Не знам само како ли је успео и ко му је развио филм и урадио фотографију да би могао да ми пошаље. Ко зна по коме је слао фотоапарат у Ивањицу, и после чекао да одоздо стигну фотографије. Још, позади слике написао – “Црква, Голија, од Рајка Совића, 2009. године“.

Пише даље Рајко, Тодор Ивановић дао плац и воду за цркву, градњу највише помогли Србољуб Ивановић и Првослав Минић из Рашке и Ратомир Рато Филиповић из Новог Пазара. Србо Пантовић саградио чесму крај цркве, Дане Павловић поклонио звоно тешко 200 килограма и уградио га на звоник. Радове извео Ниша Пргомеља из Ковачева код Новог Пазара. Све радове од почетка до краја водио шумар Рајко Совић, освећење цркве биће 2010. године, биће објављено преко средстава јавног информисања.

Пише још Рајко у писму да је изградњу цркве помогла општина Ивањица, села Брусник, Коритник и друга, из Колијешнице лично, није нико, јер у том селу више и нема живих него остало само гробље, да је црква на 1.640 метара надморске висине, на тромеђи Ивањице, Рашке и Новог Пазара. Још на крају писма написао – “пуно те поздравља твој друг са Голије, Рајко Совић, 32254 Вионица, Ивањица“.

Нисам добио писмо са планине одавно. Од како су почели и-мејлови и компјутери, нисам ни ја никоме написао писмо. Неки се због тога, они старији пријетељи и љуте, веле, немаран си, овакав си и онакав си… Зато сам се Рајковом писму толико и изненадио и обрадовао…

Не пише Рајко, а знам, Голију ових дана притегао кијамет. Снег преко колена, па сам само могао да замислим Рајка, како преко планине, од своје колибице, све кроз шуму гази целац до поште, како би предао писмо и написао још препоруку…

Па још, како кроз огромне јелаче покривене снегом, хучи горски северац, а црнило од олујних облака надноси се над Вионицу од Ивањице, како оштар снег шиба Рајка, сваки час му скида шајкачу и баца у намете, а он капу дохвата из снега, отреса је о колено и ставља на главу, притеже све до изнад очију…

Могао сам синоћ, док сам по пети пут читао и загледао она два исписана листа хартије, и да замислим Рајка како се у својој колибици невештом руком два дана трудио и мучио да напише оно писмо, да састави ко је све и како зидао цркву, како се, док около по планини завијају вуци, надноси над сто, презнојава над писмом, па трчи до шпорета да тарне ватру…

А знам његову колибицу на планини. Около, километрима по сву зиму нема никога. Само Рајко и Рајков мачак и около курјаци и медведи. Истина, имао је Рајко до скора и старог “голфа двојку“, после остао и без њега, и то на сасвим необичан начин. Причао ми је пре две године док смо докони, пола дугог летњег дана седели на пропланку под планином, а мени сузе ишле на очи од смеха:

– Једном, дођем из Ивањице, оставим “голфа“ у брду, двеста корака изнад колибе… Повадим ствари, оно мало љеба што сам купио, неке саламчине и тако то.. Понесем у колибу, сиђем доље, откључам, све у реду… Не знам шта сам после још радио, сједнем да ручам, у само што сам почео, погледам кроз прозор колибе, низ ливаду пролете један “голф“, исти мој… Зачудим се, куд ће ко “голфом“ низ ливаду, кад је доље само шума и сајвани, неке поточине, али, не схватим јадан шта је било… Преспавам ту ноћ, ујутру, горе, мог “голфа“ нема. Сиђем доље, у шуму, кад, мој “голф“ закуцао се у једну букву и скоро се преполовио… – причао ми је Рајко, шегачио се, знам, сам са собом…

Сад, знам, од тога да ћу и ја писати писмо Рајку на Голији – нема ништа. Одвикао сам се од тога давно. Једино, ако ово писаније изађе у новинама, исећи ћу чланак, спаковати у коверат и послати Рајку у Вионицу. Знам да ће се обрадовати кад угледа писмо али и да ће се поштар поштено намучити док кроз сметове дође до Рајкове колибе… Знам да ће чланак прочитати, савити после папир на четворо или на петоро, па га заденути за греду своје колибице где се, по обичају, чувају најважнија документа.

Зоран Шапоњић

1 коментар

  1. Božidar Škobić каже:

    Свака част Рајку Совићу на његовом пријатељу! И нека још много година другују на Голији и у виртуалном свијету . . . који смо некада знали као Људскост и Људовање!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.