ПЕШТЕРОМ, СУРОВИМ ПЕШТЕРОМ (шести део): Васо се са Солунског фронта вратио са 11 живих рана и Карадјордјевом звездом

(из књиге репортажа “Љубомирова земља”)

Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

Показале ми је после Станица слику погинулог сина, у углу велике собе, брвнаре, и поред ње фотографију Зорановог прадеде Васа који се са Солунског фронта вратио са 11 живих рана и Карадјордјевом звездом.

Са Мирославом сам касније, пешке, ишао кроз лепо али пусто село. Упремасе гледали смо старицу како се, сама, мучи, да прекорачи кућни праг, држећи се за вратне диреке. У кући стотињак метара узбрдо живи 65-годишња Љубинка Радетић, сама самцата. Кућа чатмара, омалтана блатом и окречена у бело, мали ходник и велика соба. У великој соби на греди, на чивији, још виси шајкача њеног мужа Крсмана који је умро има томе већ пет година. У њеној кући уши боле од тишине. Љубинка донесе воду и мед, онда седне за сто и гледа госте. Изговори пар речи па заћути.

– Фала Богу да и мене неко прекорачи праг, да са неким имам ријеч прозборити. Чоек ми је умро, деце нисмо имали, ја остала сама. Држим двије кравице, од тога живим, оне ме издржавају. Муж ми је био крвави радник, а и лијепо смо живели, док је он био, било ми је лакше. Викала сам ја њему да доведе другу са којом може имати дјеце, није стио, диван смо брак имали…

Изнад Љубинкине куће живи старица Гроздана Радетић стара 75 година. Има тројицу синова у Београду, и последње три године код њих иде зими, а чим гране пролеће врати се у Будјево. Купи краву, накупи помало сира, а кад додје јесен прода краву па у Београд. Остане кућа пуста.

Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

– Тежак је живот овде, вољела сам да макнем дјецу одавде и отишли су, не жалим због тога – каже.

У празном и тихом засеоку Будјева сем две старице живи још седморо – осморо чељади, а кад старији помру на село ће ставити катанац. Ни бешике ни пелене у Будјеву одавно нема.

Уторак је, са Мирославом поново путујем у Карајукића бунаре. Тамо је уторком пазарни дан. Возимо се низ село, поред дугог каменог зида, иза кога се назиру рушевине некада велике зграде.

– Читав овај камени зид, висок метар и дваес и широк 70 сантиметара који окружује три и по хектара земље за шест месеци изидала су шесторица жандара који су из Куршумлије по казни дошли у Будјево. Оно иза зида била је велика жандармеријска станица, једна од најлепших у старој Југославији – причао ми је Мирослав.

Прича Мирослав у колима, разговара се, утапа дубоку тугу из које излаза нема.

– Тамо иза брегова, у Пештерском пољу је мало језеро, прича се код нас да је из тог језера у стара времена редовно излазио велики бик, и да од њега није било јачег. Било је то тако све док један добар домаћин из овог краја није одгајио бика, наоштрио му рогове, на врхове ставио игле, и тај ти бик надбоде овог из језера свога га искаиша. После, овај домаћин, причало се, никад ништа више није мого да заима, посто пука сиротиња, стиго га таксират… – причао ми је Мирослав и објашњавао како су они, сељаци одмах иза рата на кулук ишли и калдрмили пут којим се баш сада возимо, од Будјева до Карајукића бунара, шест и по километара у дужину и четри метра у ширину све камен по камен.

Стигли смо после до Карајукића бунара, пролазећи успут сточаре који су на пијац долазили углавном у истом поретку, широким пољем, напред муж, глава куће на коњу, двадесет, тридесет метара иза њега домаћица пешке…

Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

Доле у сред села, свом силом бујао је живот. На пространој сеоској утрини, одмах иза последњих кућа продавци који су, Бог те пита одакле дошли, поставили дрвене тезге, на тезге ставили паприке, парадаиза, купуса, разне одеће, неких мамипара, ексера, коњских налчи, и све то продају. У кафани Благоја Куча седе и Срби и муслимани. Једни кад удју у кафану вичу “добар дан” и “помоз Бог”, други “сабахајрула”, или “мерхаба”, трећи отпоздрављају или са “добар дан” или са “мерхаба”, пију унутра сокове, кафе, пиво, или ракију, разговарају, једни кад крену да изадју вичу “ довидјења”, други “алахиманет”, трећи “збогом”…

На ливади испод тезги повезани коњи, десетине њих. Једни под самарима, други под гиздавим седлима. На паркингу горе код тезги има и аутомобила, и то добрих лимузина, “аудија” и “мерцедеса”, понека “лада”, има и камиона којима су стигли накупци да пазаре јагњад што збијена, преплашена стоје крај пута.

Није то неки велики пијац, десетак тезги, стотињак људи. Пазарни дан је за горштаке нека врста празника, па су углавном обукли најбоље што су код куће имали. Старије жене су редом у димијама, младје у дугим сукњама или у фармеркама, мушкарци гологлави. Тек 85-годишњег Мурата Османлића из села Растеновића затекох са великим белим шалом, чалмом на глави.

– Моји вршњаци давно су помрли па нема више ко да носи чалму, ови младји неће – каже Мурат.

Вели, чува код куће 80 оваца и 80 јагњади, ноге га још држе, има сина, три унука и четири праунука.

– Све сам прошо, много владара промијенио, али, најбоље је било код краља Александра. Била влас строга али праведна, он био добар за народ, а, и народ је тада био бољи и поштенији – каже.

Упознах на пијацу и Рафа Маслака, Србина који на планини Гиљеви, на катуну има 300 оваца. Домаћинчина.

Он жури послом у Крагујевац, надје ми Вукмана Дјуровића из Црвског да ме води на катун, Вукману је успут, а и ја да видим то чудо, ту силу оваца и Рафове станове, његову фамилију.

Око подне поново удари киша, каљав пут пред нама, питам у колима Вукмана може ли се са нејаким “голфом” по блату на катун, на планину, може, вели он, “гарантовано”. Возимо се преко Пештерског поља, све до Долића, у Долићима, Вукман у сеоској продавници испред које су били повезани коњи, купи још 90 кила, два џака неке прекрупе, ко вели, да кола не иду за џабе у село, још кило кафе, уз џак паприке убацисмо то у гепек и право на катун. Не одмакосмо дуго ка планини, заглависмо се у блату.

Шлајфао је претоварени “голф”, “дај му мало гаса болан, возио сам ја камион у војсци”, викао је Вукман, џаба. “Шта сад”, питао сам Вукмана, “ништа, немо да се врћеш назад нипошто, него, да ми оћераш ову прекрупу до куће Миладина Смоловића, то ти је само три километра одавде, пут је тврд и добар, а Миладин има 50 говеди, то треба да видиш“, искористи Вукман и последњи аргумент. Возили смо се после кроз љути крас, тврдим лошим путем, одскакао је “голф”, после шестог километра питао сам Вукмана, “еда ли идје куће тог Миладина”, он вели, “немогуће да смо прешли шес километара, није ти тај сат добар”, а, додаде “и ова кола су мрцина, није ово за планине”. – Није, велим му и ја. Тек на седмом километру, док сам молио Бога да на колима по силним рупетинама не пукне гума или не отпадне картер, куд би у тој недодјији, иза једне кривине налетели смо на кућу и колибе Миладина Смоловића.

“Е, кад би сад продужили до моје куће, нема само пет-шес километара” мрмљао је Вукман у браду, док се “голф” мучио по каналима. “Не могу дједе даље, свега ми” бранио сам се ја, “оћу да заноћим у планини”, а “видиш какав је пут, сломих кола начисто”. “Е, кад би ми ово одбацио до куће…”, настављао је Вукман и тек сад одавао разлог што му се, одједном, не свраћа у Смоловиће. “Имо сам ономад по ријеч са Миладиновом женом, сад јој се морам покорити”… – сав тужан прозбори.

Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

Угледасмо утом и Миладинову жену Слободанку, она Бог зна како поздрави Вукмана који је, чемерног лица већ помирен са судбином, упита може ли оставити прекрупу код њих у амбару, па тек онда истоварисмо џакове у једну од Миладинових колиба. Она, тек 40 и неку годину, а руке јој од рада огрубеле као хрстова кора, лице избраздано ветром, иде пољем испод куће, носи кофе пуне сурутке да да теладима. Кућа Смоловића брвнарица у пристранку, покривена лимом, испод куће десетак колиба, све под црном сламом, неке од брвана, неке од прућа, домаћин отерао стоку на планинске висове који су одмах изнад куће. Слободанка, пошто је зором помузла 20 крава, остала да намири телад, да спреми ручак, почисти кућу, испече хлеба, а нема у кући ни струје ни воде. Родила је четворо деце и сва су у Крагујевцу, уче школу, доћи ће тек за зимски распуст, а она муж и свекар до тада ће живети у планинчини без струје и воде, хранити, мусти и чувати 50 говеди и 30 – 40 оваца.

Оставио сам их, Слободанку да намирује, Вукмана да иде по мотокултиватор да пребаци прекрупу до куће, и само што сам одмакао назад, би ми жао Вукмана и што му оне џакове не пребацих до куће. Ишао је он и раније пешке кући, пут је лош, брзо ће мрак, хоће вуци да ме поједу у планини, тешио сам себе, џаба. Би ми га жао.

У сумрак прошао сам још једном кроз Пештерско равно поље, од Долића, преко Карајукића бунара до Тузињских станова који су на другом крају поља. Срео у пољу чобане Цамовиће, Санела, Јасмину и Мирсада, а њихове овце попале пољем као да је пао снег, мало даље на брду и десетогодишњег Мирфата Цамовића који са псом који се зове Дјере чува 250 оваца.

Сишао сам после са Пештера, дошао у Ужице, нестало је оне ширине, оног планинског спокоја, високог неба над висоравни, оне лепоте од Будјева до Црвског и Крајукића бунар, доле је чекала само градска тескоба и свакодневни живот.
(крај)

 

 

Зоран Шапоњић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.