ПЕШТЕРОМ, СУРОВИМ ПЕШТЕРОМ (први део): У катуну Таша Хамидовића…

Pester 1

У рано септембарско јутро врхове планине Гиљеве попала магла. Она јутарња, више измаглица но магла, понегде прозирна па сунчеви зраци кроз њу праве велике тешке, шарене завесе окачене по косама и клекама, понегде густа ко вуна вуче се доловима, закачи је јутарњи поветарац, подигне увис, заковитла, избаци јој праменове, изненада је пусти, а она се свали медју клеке, легне на беле стене разбацане по пустари около, угаси зрак сунца који се до тог трена весело вртео у капи росе на врху жуте травке.

Стојимо на планинском превоју, на широком каменом друму Ташо Хамидовић и ја. Он горштак, крупних костију, широк, распречио опанке на сред пута, стоји и ослушкује, “еда ли се ико идје од чобана Рамиза Таића”, чији су торови горе у магли, чује. Или чобани или бронзе и звона оваца.

Срели смо се два сата раније, у пространом пољу иза Сјенице, ударио он пешке низ поље, ја колима уз поље.

– Сабахајрула – поздравио ме у сред поља, у полумраку, кад сам стао на друму, док се сунчева румен, на другој страни Сјеничке котлине, далеко иза брда тек назирала, и развукао лице у широки осмех ко да се знамо 300 година.

– Добро јутро – узвратио сам му.

Устукнуо је на трен. Направио израз лица као да се извињава. Оним завијеном крајем тојаге, који се држи у руци, почешао се по глави.

– Ја погреших, мислим, ти наш одавде…

– Јок, кажем му. – Ја кренуо на планину Гиљеву, па у Карајукића бунаре.

– Идем и ја са тобом, Алаха ми, дје ћеш болан сам на Гиљеву, сагубићеш се… Само, прво на стан да свратимо, да доручкујемо и да се јавим жени…

Pester 2

Није имало смисла супротстављати му се. Возили смо се још мало уз поље, одмицали од Сјенице ка брдима, гледао сам около и тражио Ташов стан, он је већ заборавио куд је низ поље био кренуо, све док на једном малом превоју није наредио:

– Овдекана ћемо лево…

Онда смо се возили ливадом. Преко складова, удољица и мравињака, густом травом низ брежуљак наднет над пространим пољем. Немало, изрони испод брега Ташов стан. Најпре пар кровова покривених мало белим, а мало зардјалим лимом, онда високо коље торова, па бели зид Ташове чатмаре, са два прозорчића на западној страни, па торови, сламнати кров мљекара, па под кровом Ташови унуци који су се зором са јарадима играли под ленкама пуним веша.

– Снао, ово је наш гост, ома изнеси пред њега јурдум, или млијеко, питај га шта оће – заповедио је Ташо чим је у дворишту угледао снаху која је занета јутарим пословима прашњавим, широким двориштем, журила од мљекара у надстрешницу покривену лимом.

Не продје много отуд се појави носећи у рукама сећију, уштављену овчију кожу и шарени јастук. Простре их по широкој клупи.

– Дела, завали се… – вели ми Ташо.

Од његовог тора па све попреко низ брег, ка пољима која су се губила у измаглици, отезао се тог јутра светли траг, обијена роса, пут којим су његови чобани већ отерали стоку на испашу.

– Изидјемо вако на стан око Дјурдјева дана, останемо до краја октобра и снијега. Шућур Алаху, имам овдекана 96 оваца, 45 јагњади, седам крава, два телета и једну козу. Живимо у заједници, у гомилу, деветоро чељади у кућу, ја и жена, два сина, снаха, четверо унучади…

Pester 3

Кад је снаха изнела чашу јурдума, сланкастог, густог овчијег млека, које се соли и кува све док се не згусне, Ташо је заћутао.

– Деде. Поједи то, па да доручкујемо. Снао, стављај доручак…

Пуног стомака од јардума, једва сам се одбранио од доручка.

– Добро – рекао је онда Ташо, сад да ми видиш стан…

Из пространог дворишта, из кога једне дрвене вратнице воде на исток, друге на запад, и које је од североистока заклоњено зидом и кровом мљекара, ушли смо најпре у тесну надстрешницу, испод које највећи простор заузима велики, гарави, стари шпорет, и на њему шерпе узвареног млека, по зидовима око шпорета окачене чобанске ветровке, прслуци, дечја одећа. Из надстрешнице, кроз дрвена, до тада замандаљена врата, која, док их Ташо отвара шкрипе, улази се у главну просторију Ташовог стана. Ниску собу, белих помало чадјавих земљаних зидова, ниске неравне таванице. Готово читав под застрт ћилимима покривен је са четири кревета, уствари су то душеци стављени на даске или на широке клупе, преко душека су затегнуте поњаве, остала постељина, јоргани и ћебад сложени су у ћошку. Од намештаја у соби је још дрвена колевка офарбана у плаво, фуруна у углу…

– Овдек спавамо сви док смо на стану. Једино, један од мушких спава у кућеру, код торова… – објаснио ми је Ташо и показао кућер на суседном брегу, дрвену кућицу покривену лимом, пространу тек толико да у њу одрастао мушкарац може ући четвороношке и опружити се да спава.

Кад смо који минут касније кренули на Гиљеву, и даље ка Карајукића бунарима, Ташо је наредио чељадима:

– Деде, да се спреми вечера, ми ћемо доћи касно, ви жене нешта да скувате… (наставиће се…)

Зоран Шапоњић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.