ПЕШТЕРОМ, СУРОВИМ ПЕШТЕРОМ (други део): Нигде ни једног јединог иксана

Pocratak kuci sa pijaca u Karajukica bunarima

Одмицали смо после преко села Брезе и Раждагиње у којима су велике беле куће, ка планини Гиљеви. Целим тим путем на друму смо срели једино Хасима Цуцака, из Раждагиње, вози сламу са планине кући у село. У колима распричао се Ташо. Сав важан, мило му што сам му сликао унуке и “стан”. Мало објашава куда идемо и колико још до Гиљеве о Пештерског поља има, мало саветује:

– Вијек је кратак, чини добро па се добру надај. Бог је један за свију, и за Србина и за муслимана, и за Циганина… Никад ми Хамидовићи нисмо злу ријеч имали са православнима, вуда, овим путем мој отац Ћазим и деда Медо спроводили су православне за време рата до Сјенице и враћали их кућама живе и здраве. То је за мене богатство… Има у Сјеници много нашија и православаца који су од једног племена и то се зна, Трипковићи и Нуховићи су једно племе некад били, Ђоковићи и Хаxиомеровићи, Лакоте и Каличани… Мало је у овом крају потомака правих Турака, већина осталих примили су веру…

PesterДалеко горе, под планинским врховима Гиљеве, затекли смо тог јутра сточарске кућице, углавном дашчаре и чатмаре, “станове”, како их овде зову, поцрнеле од сунца и јутарње влаге, разбацане по бреговима и благим косама, измедју клека и белокаменице. Узалуд смо у магловитом јутру тражили чобане по брдима, једино смо код стана, катуна Рамиза Таића, на планинском превоју, небу под облацима, у кршу затекли вучјака везаног уз ограду и теле које се играло по пашњаку иза колибе од плетеног прућа, омалтане блатом и покривене сламом.

– О Рамизе… Еда ли те идје… – стављао је дланове испред уста Ташо, савијао их као левак и звао из све снаге, окретао се и ка истоку и ка западу. Ништа.

И таман смо се спремали да кренемо даље, кад се одозго, из магле зачула јасна и грлена песма чобанице. На трен се помешала са звуком бронзи и нестала. Нисмо разумели речи, али, бар онај део песме који је одозго донео ветар био и радостан и животан, неспутан, широк као планина која се расплећила на све стране.

pester igra

И на другој страни каменог друма, изнад невеликог крашког поља, боље рећи удолине, видела се кућа. Бела чатмара, покривена лимом, са два мајушна прозора окренута истоку, поред куће колиба под сламом, испод седам осам, великих стогова сена, изнад, по кршу пасло је десетак крава, само, чудио се Ташо, нигде ни једног јединог “иксана”.

Километрима и километрима путовали смо после кроз крас, врло сличан оном херцеговачком, доле око Требиња. Само, овај гиљевски, мало је питомији, по њему је много више траве, више питомих увала са плодном земљом на дну, а и камен, као да је мање љут, мање оштар…
Свуда је то висораван, углавном изнад 1.200 метара висине, само повремено испресецана благим долинама, странчицама обраслим закржљалим клекама.

(наставиће се…)

Зоран Шапоњић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.