ПЕШТЕРОМ, СУРОВИМ ПЕШТЕРОМ (четврти део): Од Карајукића Бунара до самог краја Пештера

pester bunari a centar sela

Центар Карајукића Бунара је пространи трг, широк пар стотина метара, на коме се укрштају два пролаза кроз село и са кога се широки друм одваја ка селима Угао и Долиће. Сасвим лево је велика зграда школе, на спрат, зидана од тврдог материјала, испод школе су велике, оронуле бараке, ту су још и два пољска клозета склепана од дасака, две кафане, такодје од дасака и брвана.

Испод села, а на самој ивици великих пашњака који ту почињу и шире се километрима около, су штале мештана. Више су то колибе од прућа, покривене сламом, заграђене огромним стоговима сена, па све те штале ограђене љесковим прућем и сви ти стогови праве невероватан лавиринт из кога је неупућеном веома тешко изаћи. Иза штала по ободу пута је разбацано смеће, ветар около носи празне пластичне кесе.

Село садашњег изгледа, испричао ми 72-годишњи Хуснија Хасић, кога сам затекао у кафани испод центра, настало је педесетих година прошог века, одмах иза ослобођења, када је осниван Комбинат “Пештер” и када су сточари из околних села пресељавани у Карајукића бунаре, у новосаградјене куће и бараке. Хуснија је 28 година радио као спроводник стоке, утовљене по околним пашњацима, од Карајукића бунара до Сјенице:

– Гонили смо одједном буљуке од 3.000 оваца, или хиљаду јагњади, на стотине коња и волова, крава. Зими пртили преко планине Гиљеве, напред пустимо волове да пробијају сметове…

Сад Хуснија чува на пашњаку иза села осам крава, а у кафани је, док смо седели и пили сокове, дуго набрајао чувене домаћине из Пештерског поља, оне некадашње – Ходо и Ћамил Хасић држали су по 300 оваца и 50 говеди, газда је у то време био Ико Нушовић, а тек Фехо Турковић, па Ташо Турковић који је имао две жене…

Хасићи су, испричао ми је Хуснија кад сам га питао, родом од Колашина, и “још височије”, па их и дан данас зову Колашинци.

Нагиб Горчевић који ради у Месној канцеларији и његови комшије испричали су ми у кафани и да су становници околних села углавном досељеници, или из Црне Горе, или од Јуника, са Косова, питао сам их има ли медју њима и потомака Клименти, племена чудне историје са севера Албаније нису знали да ми кажу.

Osman  Hukic sa svojim stadom

Далеко иза села, чуо сам и ту причу у кафани, и дан данас постоје остаци језера у коме је некада, сигурни су мештани, живела троглава аждаја. И, не би она ни била толико опасна, да није сваке године излазила из језера и узимала најлепшу девојку из села коју су сељани морали оставити као жртву, да не дира остали народ ни марву. И тако је, причају у селу, било све док селом није наишао Алија Ђерзелез, затекао прелепу девојку док је седела крај језера и плакала чекајући да из дубина изрони аждаја и прогута је. Надаље, што би рекли, данашњим језиком, Алија се заинтересовао за случај, сачекао је аждају, одсекао јој једну од три главе, протерао је ка селу Расно, и даље, спасао и девојку и село настало на месту, где је, по Хуснијиној причи, у давна времена Кара Јука био ископао велики бунар… Тако причају у селу, а у књигама опет, нашао сам причу коју је записао Салих Селимовић из Кладнице, према којој је главу аждаји одсекао Свети Ђорђе, и да је он, у ствари Пештерце спасао од љуте невоље па су они извору близу језера, испод брда Тројан, дали име – Ђурђевача.

Поподне у празном селу, на једном пролазу срео сам Благоја Куча. Он у Карајукића бунарима држи кафану, у селу живи са супругом Ковиљком и две ћерке Драганом која има 15 година и Милицом рођеном пре седам месеци, најстарија ћерка Данијела је на факултету, у Блацу, а син Милоје учи средњу школу у Краљеву. Кучи су се, прича Благоје, пре 300 година из Старог Медуна, Кучка Нахија, доселили у Долиће, село на крају Пештерског поља, а од Куча сада су у Долићима остали једино његов брат Радоје који има четворо деце, и брат од стрица Милутин са три сина. Благојева кућа укусно је намештена, и ни по чему се не разликује од кућа у Чачку, Ужицу, Крагујевцу…

Сат касније Ташо Хамидовић и ја били смо већ на путу ка селу Углу да тамо тражимо потомке племена Клименте, које је, бар тако пишу књиге, свој пут кроз историју започело у Горој Морачи, где су били српско племе …

Пут од Карајукића бунара ка Углу земљани, широк понегде и да се три шлепера могу мимоићи. Около поља испресецана, испрацелисана оградама од бодљикаве жице која је закована на коље. Дунуо југо, повија жуту траву по пашњацима, који се протежу све до насеља која су, подалеко, на самим ободима поља.

– Лево су села Суходо, Браћак, Лескова, Режевићи, десно Долиће – објашњава ми Ташо Хамидовић, док се возимо пољем.

И са једне и са друге стране пута гледали смо на све стране стоку расуту по пољу, и овце и краве, и групице чобана око њих.

Osman Hukic sa svojim stadom

Седам километара даље, на месту где се Пештерско поље већ сужава, где га са обе стране притискају високи брегови, са једне стране прошарани белим каменом, са друге нешто питомијим пашњацима, виде се прве куће села Угао у коме је 1991. године живело 839 житеља. Село је у малој долини, крашком пољу, притешњено бреговима, у центру је xамија, рекли су ми, најстарија у Санxаку. Прошли смо кроз село, у поподне скоро пусто.

Испред брвнаре, са десне стране пута, пред коју смо свратили, домаћин, Осман Хукић, сточар из Угла, нуди госте цигарама. Тек малим трзајем лица показа да му не би право кад одбих цигару. Осман има 77 година, а још је крепак, држи се као да му је педесет. Живи са “бабом (женом), сином и снахом”, још четворица синова су му Немачкој, долазе, каже, “по хефту дана пред Нову годину”, у Новом Пазару саградио је четири куће. Све четири потпуно исте.

Пред госте износи мекане столице, седимо у кршу изнад саме куће, Осман седне на камен, а онда скочи, пита:

– Да вам није тако ружно, да изнесем сећије, а…?

Његова кућа је брвнара, подигнута на каменом зиду, покривена салонитом, под стрехом види се окачено седло, испод шупе старо рало. Мљекар је у кршу, двадесетак метара изнад куће, од плетеног прућа, покривен сламом. У Османовом дворишту још је једна кућа, бела чатмара, мало даље штала од брвана под сламом.

– Ми овде пореклом смо од Плава и Гусиња, тамо иза Берана, нисмо ми Клименте. Они су тамо према Тутину, има их у Долову. Умијем ја и по албански зборити, то смо учили од предака, вероватно што смо и албанског порекла. После су се наши овде женили Бошњакињама, па се језик заборављао, млади га већ не знају- причао нам је Осман испред своје куће.

(наставиће се…)

Зоран Шапоњић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.