Јела Петрић, једна прича о тешком животу, још тежој старости, о ранама које су остале на срцу

Оставићу аманет, да ме са’ране у црној марами

И, одударала је старица некако од тог свег осталог шареног света окупљеног мало даље, ближе цркви, и својом дубоком црнином и црном марамом забрађеном преко уста, какву на висоравни више ретко која жена носи, онако сама и повијена у црном камењару изнад беле цркве у Ранчу.

…из рукописа књиге репортажа…

Jela Petric

Поиздаље, гледано одозго са јабучке камене греде, преко широког поља и дрвених оградетина склепаних углавном од окорака и смрчевих врљика и није се чинило да је у пристранку изнад беле цркве у Ранчу, међу покислим клекама, људска прилика, него само још један црни камен каквих је висораван на Јабуци пуна. После, кад сам ваљаним црвеним друмом а мало пољем на коме је ледени северац до црне земље повијао прве пролећне травке, сишао ниже, ка цркви, међу клекама угледао сам старицу у црнини, забрађену великом црном марамамом “вођичарком“, саму, иако је мало даље, око цркве из које су се чули звуци литургије и било шареног света. Седела је на камену, повијена напред, дубоко загледана у земљу испред, великом зеленом клеком тек мало заклоњена од северца који је брисао пољем носећи небом беле и сиве облаке.

И, одударала је старица некако од тог свег осталог шареног света окупљеног мало даље, ближе цркви, и својом дубоком црнином и црном марамом забрађеном преко уста, какву на висоравни више ретко која жена носи, онако сама и повијена у црном камењару изнад беле цркве у Ранчу.

– Ја, ‘вако сама… К’о камен – као да је стала да се правда што је издвојена од осталог света и што сам је тако затекао, помало изненадио, умало препао.

Jela Petric 2Изненадни сусрети на планини, по брдима, ретко кад неку разбибригу донесу, ретко орасположе човека, покажу ону лепшу, веселију страну живота, много чешће донесу и прикажу ону гору, тежачку страну, пуну чамотиње, притајене туге, неретко и праве жалости, сакривене дубоко у људима који још животаре по планинчинама и броје дане који су им остали на овом свету.

Јели Петрић, 80-годишњој старици, та туга се види у очима и на избораном лицу сакривеном добрим делом иза црне мараме још издалека.

Зато, после, и не зачуди човека њена прича, за ове крајеве обична, готово да се може срести на сваком кораку, а опет несвакидашња, прича о тешком животу, још тежој старости, о бројним ранама које су остале на срцу и које се, уместо да зарастају, стално изнова отварају…

– Има педесет и пет година како сам се удала, и за то вријеме, ене ми Бога за свједока, више сам црну мараму носила но бијелу… Прво ми умрије отац, пјевајући, на коњу, после петорица браће, све један за другим, само ми један од заклетве ост’о… Не знам је ли ми се за то година срце више цијепало за браћом или за мојом јадном мајком која је непрестано кукала и која је, по невољи, доживљела деведесет година, а да је прије тога петоро ђеце испратила. Данас, дошла сам цркви, да запалим свијеће, нисам сад ни за ким рушна, а ето, обукок црн капут и сукњу. Оставићу аманет, кад умрем, нека ме са’ране у црној марами, другачије нисам у животу ни навикла – причала је на камену, онако међу клекама Јела Петрић, понекад тврдо, да се чинило да је свака реч коју изговори тврђа од оног камена, понекад сасвим тихо, док су јој сузе текле низ образе…

За свог века, Јела се, причала је на оном камену, више смрти и патње нагледала и у “роду и у домовини“ него радости и весеља. Тако Бог одредио.

– Кад сам се удала и дошла у Петриће, пуна кућа чељади била. Мој чо’ек Раденко, ђевери Никола Драго и Милорад, три јетрве, Милорадово шесторо ђеце, Николино троје, Драгово троје, фино смо се слагали у кући, знало се која од јетрва чува овце и говеда, која је планинка, која мјеси љеба, живљели ко људи… Сад, у нашем засеоку у три куће остало нас је троје. Мој чо’ек умро има осам година, ја остала сама у кући ко сиња кукавица, мученик живи, патим се са једном кравицом, шта ћу, да имам кашику млијека и кришку сира, и још да ми није синовца који ме помало помогне, зими окида снијег, довуче и исцијепа дрва и да ми није брата који живи у Дубровнику и који често дође и помогне ми, одведе ме докторима, не знам куд би, ако ми вјерујеш. Срећом, ове зиме и није било великог снијега – текле су речи Јелине животне приче.

Тежак живот донео јој је, а шта би друго, тешку старост. Какву ти Бог судбину зацрта оног трена кад први пут удахнеш, та те судбина после прати док си жив, и ту ништа променити не можеш, па таман да цркнеш – каже Јела.

– Имам сад, није да немам, и љеба и са љебом, и још могу сама себе да зготовим неко јело, али, како сама да сједнем да једем. Узмем оног љеба да једем, а он једе мене… За најгоре, уби ме пуста самоћа. Кад синовац оде за овцама и говедима или у дрва, по ваздан немам са ким ријеч да проговорим, онијемљек… Пуштим телевизор па он зврнда само да у кући није мук, да се ишта чује… Дође ми понекад фамилија, одоздо из вароши, помогну ми, очисте кућу, слушају ме како тепам оној мојој крави, како је зовем и вабим, па ми веле – ти се Јело сита са са том кравом напричаш, а, оно тако и јесте. Сад, само се Богу молим да умрем ко чо’ек, да муке не допанем, да заспим и да се не пробудим… И надам се у Бога да ће ми услишити молитву, и моји стари су тако умирали, отац запјевао, па само пао са коња, мајка умрла на столици, па се надам да ћу и ја тако – причала је даље Јела, док су одоздо, из беле цркве на Ранчу још текле речи свете литургије…

После се на висораван спустио плах, готово летњи пљусак.

– Ено, не даде нам да се к’о људи испричамо – рекла је Јела, склањајући се дубље под клеку крај оног камена и притежићи крајеве мараме све се захваљујући што сам на трен застао крај ње и на оно мало разговора, као да сам јој златан дукат поклонио.

Зоран Шапоњић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.