ОД МОСКВЕ ДО КРИМА (1): Донским степама мојим драгим…

Фото: З. Шапоњић

(Уредник „Искре“, новинар Зоран Шапоњић, ових дана је на Криму, у Русији, и свакодневно ће читаоцима „Искре“ преносити своје импресије са полуострва које се пре четири године вратило мајци Русији. Колико се променио живот Руса на Криму, како изгледа Керчки мост, како живи Севастопољ, Јалта, читајте следећих дана на „Искри“.)

Од Москве преко Рјазања и Вороњежа, преко Дона и силног Азовског мора до Крима летели смо данас упоредо са облацима. Они без бриге, ми свако са својом.

Хиљаду и по километара, а краја руској земљи нема.

-Обична руска земља, натопљена крвљу, веруј, свака стопа – каже ми Дмитриј, мој руски сабрат, док смо одозго са небеса, кроз прозор новог „Тупољева“ гледали пространу руску земљу.

Руске шуме и руске реке и невероватан мозаик њива са којих је тек пожњевена пшеница. И тако хиљаду километара. Да се нахрани велика Русија и да остане за читаву Европу.

И понегде, тек понегде, док смо се са Домодедова одвајали од земље, шумарци белих бреза.

Фото: З. Шапоњић

Подсећају ме на моје брезе, горе у завичају. Оне што су са са мном понекад плакале кад нам је било тешко.

Руске брезе су чаробне. И облаци. У свакој брези крај малих светлуцавих језера комад руске душе и парче руског неба. У свакој крошњи игра се по једно сунце.

Волео бих да се једном изразговарам са руским облацима. И брезама. Да их питам где им је почетак и где им је крај. И шта је горе изнад њих, и шта је доле испод њих. И где су гнезда сибирских птица? Има ли их и на облацима колико их је у крошњама бреза?

Је ли горе изнад њих, лакше срести Њега, и познати га, и задржати га у срцу кад остане празно.

Јер, где би Он на другом месту и био, него тамо где је лепо. Међу белим брезама, тамо где је све недирнуто, и чисто, и лепо, и нестварно.

Иза Азовског мора угледали смо Крим! И Керч и преко мореуза нови мост тек недавно отворен, пупчану врпцу којом је Крим за сва времена увезан са мајком Русијом. И голу сиромашну земљу коју су спалиле тешке августовске врућине.

Испрва, док „Тупољев“ одмиче према Симферопољу то је тек гола земља испресецана понеким језерцем, далеко према југу су црне планине као зид према Црном мору.

У подне, на писти аеродрома Симферопољ, који носи име „Кримски талас“, а на талас и личи, крај аеродромске зграде која је у песку никла за две године, од како су се вратили Руси, припека је коју растерује благ ветар са мора. Стара, совјетска аеродромска зграда се и не види, „боинге“ са туристима дочекује здање од стакла и челика као пренето из Москве.

Фото: З. Шапоњић

Прошле ноћи у Москви сањао сам Григорија Мелехова и Аксињу. Ја дошао на Дон а они ме сачекали. Дон бистар и велики, наднео се црни облак од Вешенске станице, а њих двоје ходају по води и зову и мене. Закићени степским пелином, а пелин се размирисао у степи иза њих. Дувао је ветар са истока, сладуњав и млак, ломио степске травке док му се оне клањају до земље. Поклоне се и више се и не подигну.

Моја драга, љубљена степа.

Данас сам из „Тупољева“ видео тих Дон. И схватио зашто је тих. И кредине брегове који се спуштају према води и села разбацана по обали једној и другој. За тренутак стало ми је срце. Колико сам година чекао тај тренутак. Једино нисам могао разазнати где су Вешке, и где је Новочеркаск, и да ли сам између облака видео козаке како јашу бојне коње, или ми се учинило.

Читаве ноћи у Москви сањам Григорија и Аксињу. Њих двоје узели ме за руке и ходамо по води.

А Дон бистар и велики. У њему се огледају беле брезе и облаци што ходају по небесима.

Око Дона водоплавне ливаде и шуме. И степа коју видим кад год затворим очи и мислим на Русију.

Све чешће идем путевима које сам давно сањао. Тако Бог одредио. Све сам их негде видео и свима сам давно ходао. Гледао сунце и беле птице како како лете према Ростову и Азовском мору. Јесу ли то птице из мојих снова? Оне исте?
Град Симферопољ је у самом срцу Крима. Прашњаве улице, кућице крај пута, тек ближе центру су булевари који су обновљени, и које је направила Русија последњих пар године. И блокови нових зграда, неке завршене, неке тек зидају. Од Симферопоља до Севастопоља огромно градилиште, Руси на својој земљи праве ауто-пут.

Фото: З. Шапоњић

Небеским ауто – путем од Москве до Ростова на Дону поред мене кад год затворим очи јашу козаци. Као лавина без почетка и краја. Исуканим сабљама витлају поред глава коња који лете искежених зуба а између предњих ногу сакупља им се крвава пена.

Осећам мирис степе и коњског зноја, и пелина у коме се купа сунце.

Дође ми у главу како сам једном, комад те исте степе, читавог дана тражио по Пештеру и нисам га нашао. Недостајале су беле брезе и мирис пелина.

Откуда је степа тако дубоко закапана у мојој души? Дубоко копам, најдубље до сада, а одговора нема.

Одговор сам нашао данас, када сам видео тихи Дон. И схватио да је та земља део мене. И да моје срце куца у њеном ритму. Загушиле су ме сузе данас у авиону када сам видео Дон.

Широки су путеви Господњи и његова сила. И несхватљиви.

Не може човек побећи од себе и свог усуда. Где год да пошао све своје носиш са собом.

Јадни су, видео сам то јуче, путеви око Севастопоља. Узани, пуни прашине. Они нови које око града гради Русија, на својој земљи, пространи и чисти.

Фото: З. Шапоњић

-Сад бих се исплакао. Погледај шта је Украјина урадила од славног града. Од Севастопоља, града славе, града хероја, направили су сиротињско насеље. Колико ће нам само година требати да граду вратимо славу, да га оперемо, очистимо, да га удостојимо славног имена које носи. Да се Севастопољ врати себи – причао ми је после Дмитриј кад смо стигли до центра Севастопоља.

Мало сам Севастопоља видео данас а срце ми жуди да га упознам. Да видим хероје који су га бранили од Немаца и изгинули а нису поклекли.

Град расут по бреговима изнад мора. сиротињска насеља помешана са деловима града у којима су совјетски или новосаграђени блокови зграда и брежуљцима са кућама богаташа.

Доле негде је Црноморска флота. Њени бродови. Севастопољ живи за флоту, са флотом, од флоте. Они су једно.

Стајао сам данас поподне на обали Црног мора и гледао горе ка маглама Азова и Ростова. И вукло ме срце тамо.

На овом истом месту, знам, у јесен 1920. стајали су последњи пукови козака белогардејаца, гледали у новембарске магле Азова, у црнину Црног мора, гледали, плакали, укрцавали се на лађе и одлазили. Заувек.

Знам да ћу у степи иза Ростова ако до њега икад дођем оставити део себе. Колики? Ко зна! Можда све што имам.
А шта ће бити кад се вратим, ако тамо где сам пошао икада стигнем? Шта ћу понети отуда? Две беле брезе и један облак? Или срце пуно мириса пелина и туге? Или радости и светлости?

Хоћу ли престати да сањам степу? Хоћу ли једном моћи да је истерам из главе? А шта ће ми после душа ако у њој не буде више степе и не буде козака?

Широки су путеви Господњи? Ко ће сагледати њихову ширину? Ко ће сагледати донске степе? И, има ли смисла тражити им почетак и крај и смисао? И описивати им лепоту?

Донским степама мојим драгима!
Будан их сањам у Севастопољу.

(Наставиће се…)

Зоран Шапоњић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.