О ОПАНКУ И САМОЋИ: У недођији Пештера, сусрет сасвим обичан, а опет – необичан и несвакидашњи!

Фото: Р. Прелић

Фото: З. Шапоњић

Прошарали прексиноћ облаци небо над Пештером. Читава висораван около сијала је под благом месечином, и тако само на час, а онда тонула у тешку помрчину чим би какав већи облак заклонио Месец.

Десно, од Голије, иза назубљених врхова, застављени облаци. Као да је неко раширио велику црну заставу. Нанизани, велики и тешки, претили су невременом и терали страх у кости. Зјапила је отуда тмина као нека велика, застрашујућа рупетина.

Горе, небом, велики жути Месец пловио је међу облацима. Час малим округлим, бљештавих белих ивица, а час су ти облаци постајали велики црни застори окачени за небо над пештерским брдима.

У даљини, и лево и десно, напред, по голим брдима трепери тек по које светло. Пољем около сукља хладноћа, мирише на снег и невреме… Кроз сасушену траву, која рушти, мрви се под ногама, изанђалу од слана и недавног првог снега, тек повремено, зазвижди северац, уствари, више зацвили међу травкама, склапајући и допуњујући општу слику која је истовремено одисала и неким натприродним миром и у исти час било дубоко узнемирујућа…

Зауставио сам кола поред пута, изашао напоље, на ноћну хладноћу, онда дуго стајао опчињен месечином, белим облацима који су пловили небом, оним црнилом које је куљало од Голије… Лево су били Карајукића Бунари, напред Сјеница, иза Дуга Пољана… Пустиња пуста…

Фото: З. Шапоњић

Фото: Р. Прелић

Онда ми се учинило да негде испред, рже коњ. Испод пута, јасно се чуло да неко крши грање, и тек кад сам се преко ивице нагео преко, испод, мало у странчици, видела се и кућица. На ћошку, под стрехом, чкиљила је сијалица, зрачак светла избијао је из собице, кроз навучену завесу…

– Чекај мајсторе, стани, да те нешта упитам – већ је одоздо допро глас, више гласић, слабашан, задихан…

Стајао сам на путу, стајала је и моја коса дупке на глави, утом је и повелики облак заклонио месец, када је испред, у барици зашљапкала прилика…

– Да немаш богати, мало љепка у колима… Малочас је један стајо с колима ђе и ти, али, он немаде…

– Немам бога ми – једва дођох себи…

Трен касније размакоше се и облаци и већ сам пред собом могао да видим чичицу под шајкачом, огрнут кожухом, у руци је држао – опанак…

– Погледни богати… Данас ми се раскину опанак… Да немаш мало љепка да залијепим…

Пресабирао сам се на путу, немам лепка за крпљење гума у колима…

– Скоро сам купио опанке. Данас, десни пуче… Ја био за говедима, једва се вратио до штале… Угазим у поток, уквасише се чарапе… Био ми кљечкот у овом десном опанку, ено види…

Шта ћу, прихватим се опанка, он сав каљав, мокар, стварно пукао позади, расцепио се, не вреди ни пет пара…

Зађе поново месец за облак, наста помрчина на путу, онај чичица не мрда…

Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

– Некад су шофери обавезно имали љепка у колима! Погледни богати да немаш… А, са чим крпиш гуму кад ти се пробуши на путу?

Немадох куд. Уђосмо у кола да тражимо прибор за крпљење гума… Уђе и чича… Уђе и опори мирис луча и дима, зноја… Претурих све полице, чичи за љубав завирих и под седишта, лепка нема па нема… Чичица се скупио на седишту, прати шта ја радим под светлом, држи онај опанак у руци, виче, погледни де богати још овде да се није завукао љепак…

На глави му избледела шајкача. Виде се колутови од зноја. Испод једва вире водњикаве очи, завукле се, сакриле под обрве. Испод шајкаче висе још два три прамена беле косе… Испале јагодице. Кад проговори забеле се три зуба…

На ногама војничке сиве пантолоне, оне што су некад војсци биле излазне… И оне излизане, на коленима већ поцрнеле, сијају се… Горе џемпер, око врата осула се пређа, на стамку повећа рупа, види се кошуља испод… Преко кожух. На ногама нови опанци, црне се, каиши, незакопчани, висе на обе стране…

Не промаче му да сам му видео нове опанке на ногама…

– Аааа… Ово су ми штедни… Кад идем у Сјеницу четвртком… А рачун’о сам да ми бидну и укопни… Ако иг сад почнем обувати за говедима, у чему ћу у Сјеницу и на онај свијет… – чкиљио је чичица левим оком и загледао ме…

Узмем поново онај опанак из његове руке, рука му црна, хладна, смежурала се кожа… Под светлом погледам да се нешто не може учинити…. Јок… Опанак се безнадежно расцепио, унутра још стоји мокар обојак изрезан од црног сукна… По сукну растегло се блато, види се да је чича поподне угазио у поток…

– Прообо ја малоприје у магази, кад ми онај твој колега рече да нема љепка да опанак увежем канавом, јок… Пробо и неком жицом, не море… Да ми је само мало љепка… Нашо сам мало гуме, ја бик то залијепио… Вако, ништа… – још ме је загледао као да се нада да ћу из неке тајне преграде извући скривену тубу лепка, као имам лепка у колима а недам…

Изађе из кола сав несевесо. Снужден.

-Фала и довиђења – једва притвори врата.

Кренем ка Сјеници… Би ми га жао… Сину ми у тренутку, могао сам узети онај опанак, закрпити негде успут, код неког вулканизера, сутра му га послати поштом… Окренем се и вратим назад… Једва нађем оно проширење где ме затекао чича.

На ивицу пута, доле, угашено светло…

Чича, оооо чичааааа…

Ништа.

Ђедеееееее… Има ли когаааа…

Нигде никога… Или је заспао, погасио светла, или је отишао кроз село. Ка светлима која су светлуцала у даљини, да тражи лепка… Да ујутру има шта обути кад испусти говеда на пашу…

Или му, можда, размишљао сам после, онај раскинути опанак и није био толико важан, него је, кад ме је угледао, горе на путу, искочио одоздо тек да има са ким реч проговорити у самоћи дуге пештерске ноћи.

Зоран Шапоњић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.