НАТАША МИЉЕВИЋ: Док сунце греје велику Србију
Фото: Наташа Миљевић
Почетак маја увек памтимо по опојним мирисима багремовог цвета и зове, по ђурђевку, божурима и јасмину и по најлепшем пролећном празнику – Ђурђевдану, дану великог ратника и војводе Светог Георгија и по Светом владики Николају и Светом Василију, а можда и по дариваним венчићима и понекој скинутој капији. Овај ћемо свакако запамтити и по најранијем почетку сезоне купања на нашим језерима. На Сребрном то изгледа овако ових дана, а атмосферу великог Дунава можемо осетити, осим из ових мајских кадрова и из Дисове поеме „Уздах са Дунава”.
„…И док сунце греје Велику Србију,
На Калемегдану док цвеће мирише,
Српче стоји тако, сузе му се лију,
И његово срце овако уздише:
“О велике земље, о Српски Народе,
Када ће и за те доћи живот прави?
Што судбина крије буктињу слободе?
Велико пролеће кад ће да се јави?
С Дунава и Дрине, Тимока, Вардара,
Кад ће у бој поћи наше моћне чете,
Да униште једном име господара,
Који као тиран гуши земље свете.”
Фото: Наташа Миљевић
А ако продужите уз плави и чаробни Дунав од Сребрног језера још само двадесетак километара ка Ђердапу, наићи ћете на призор од кога застаје дах! Смештен на високим литицама над Дунавом, на улазу у један од наших најлепших националних паркова – Ђердапску клисуру, лежи он, тајанствен, поносан, древан и стамен, најбоље очуван средњовековни европски град – Голубац. Подигнут још у 14. веку, освајан од Угара и Турака, у поседу и Светог цара Лазара и Светог Деспота Стефана и сестрића му Ђурађа, касније Михаила Обреновића, Аустроугара и тако редом, до данашњих дана када је опет наш, стоји тако ту, на обали те „моћне реке седам земаља”, опет у свом старом сјају, да нам сведочи ко смо и одакле смо, ако некад заборавимо.
Када једном посетите Манасију или Маглић, када угледате лепоте Лазаревог кањона, Бањске стене на Тари или Власине, када осетите мирис Златибора или прођете гудурама Старе Планине, а ноге оквасите у Дунаву, целивате камен Љубостиње и Жиче или се окупате у Сави, а у Милешеви станете са трепетом пред духовним оцем нације, Светим Савом и пред фреском Белог Ангела и када отворите било коју од књига староставних – Крмчије, Мирослављевог Јеванђеља, Слова љубве, заљубићете се у Србију, поново, ако сте можда имали неких сумњи или сте, на мах преварени, помислили да има старијих, бољих и лепших места. И бићете поносни што сте баш из тог, древног, културног и Христољубивог рода. А ово место је управо такво. И наше је, било и остало.
