Да над сенима јунака кажем „У име Оца, и Сина, и светога Духа – Амин

КОШАРЕ, ПОСЛЕДЊА ВОЈНА ПОШТА СРПСКИХ ЈУНАКА: На Попришту најкрвавије битке за педаљ српске земље (трећи део)

Све је остало исто као априла 1999. када су у њу славодобитно ушетали „победници“ – још је по кругу разбацано нешто њихове војне опреме, очигледно добијене на „зајам“ од страних помагача

(из књиге репортажа „Бестрагом“)

Kosare

Газимо водом, хладна је као што то само планински поток може да буде, али барем није дубока, ако је за неку утеху.

Овим су се усеком терористи прикрадали нашим борцима, вребајући их из заседе за густом шумом, када би ишли ка караули.

– Морам још ово к’о човека да те молим: кад стигнемо горе, немој да дижеш три прста! Ја сам пристао да те доведем, због неких твојих разлога, и поштујем ваше који су овде погинули. Знам да су се храбро борили. Али из поштовања према нашим жртвама, а неки до њих су ми били велики пријатељи, молим те да то не чиниш. Мртви су мртви и пустимо их да почивају у миру. Свуда на Косову ће пре или касније зацелити ране, али овде никада… – стали смо да дођемо до ваздуха, видимо отприлике докле смо стигли, и, чујем, утаначимо нове појединости.

Циљ ми је да стигнем до карауле, и ничим га нећу угрозити. Пристајем на тај мали компромис, знајући да на још толико начина могу да одам почаст нашим погинулима.

Ветар бије кроз голе гране густе шуме, стварајући на неким местима намете у које упадамо до колена. Добро је само кад смо изашли из потока и дохватили се једва видљивих остатака „пинц-стазе“.

Стајемо на сваких минут-два. Ваздух је резак и проређен. И то мало што га удахнемо у цугу удари у плућа ко да гутамо грудву…

kosare1

– Добро је, близу смо. Колико се сећам, од ових четинара нема још много до карауле – чујем, гледајући куд да начиним следећи корак, јер, без претеривања, сваки може бити последњи.

– ‘Ајмо овако, десет корака ја идем први, па десет ти… Ако се неком заломи да стане на мину да не буде ни по бабу ни по стричевима – предлаже. Пристајем.

Већ довољно ризикујемо доласком овамо, па хајде да барем у нешто унесемо мало разума.

– Овде су били ваши положаји, кад је пала Караула, а наши су их држали тамо и тамо – стали смо по ко зна који пут, већ се једва вукући.

Успон је превелик и за козу, а снег, ту где га још има, чини сваки корак као да покушавамо да трчимо кроз дубоку воду…

Гледам куд ми показује – врхови Маја глава и Раса Кошарес, с леве и десне стране.

Негде између би требало да је караула – с њих су бесомучно тукли по њој и положајима наше војске. Бесомучно и узалудно!

Бројим својих десет корака, па пуштам њега испред себе. Одбројава своје, па ми враћа првенство…

Већ довољно табанамо, караула би требало да је негде пред нама.

– Лево, Михаило, лево – викну, учинивши да се забројим у корацима, па напослетку потрчим, угледавши кроз крошње славно здање од црвених фасадних цигала.

– Успели смо, друже – чујем га за собом, као да му је пао камен са срца што смо коначно стигли, свако са својом намером.

Некада је важила за најлепшу караулу у СФРЈ. Наменски је тако зидана да Албанцима покаже стандард Југославије, чак и у том погледу.

Нема некадашње рампе крај стражарске кућице на уласку. Нема ни стражарске кућице осим хрпе шута…

– Стани да те фотографишем – окрећем се, дајем му апарат и заузимам компромисну позу. Високо подигнуте руке су за све хероје којима су Кошаре била задња војна пошта!

– Пази, молим те, и не улази у њу, ако за бога знаш! Ко зна чега има унутра – узалуд упозорава, нема сада и овде више места разуму.
Улазим, наравно, у то што је остало од карауле „Кошаре“!

kosare5

Све је остало исто као априла 1999. када су у њу славодобитно ушетали „победници“ – још је по кругу разбацано нешто њихове војне опреме, очигледно добијене на „зајам“ од страних помагача.

– Овде је био јарбол са заставом – гледам кроз рупу у зиду на некадашњи грудобран крај којег се вила тробојка СРЈ.

– Пази, бре, где стајеш, човече, куд тако јурцаш – опомиње ме к’о дете, а заиста желим што више да видим за то мало времена које смемо овде да проведемо.

Унапред смо се договорили да се нећемо задржати дуже од десетак минута, јер је само секунда овде довољна за невољу.

Прекрстио сам се и пољубио једини релативно здрав зид карауле.

Палим цигарету и остављам је на прагу некадашњег улаза у њу.

– Хајмо још мало навише, до некадашњег граничног камена – показујем руком Албанцу да пође за мном у шуму више зграде, граничне линије.

– Ни случајно! Ту се не види прст пред оком колико је густа шума.

kosare3

Мине, звери, можда неко чучи иза пања и чека да прођемо туда. Тамо и овако нема више ништа теби занимљиво, ово је оно што си хтео да видиш, и ово је оно што је важно – добацује, показујући ми да сиђем са стрмине и да кренемо ка тачки у којој нас чекају Раде и возач.

Заправо, већ је кренуо, мобилним јавља да се спуштамо, и да колима пођу низ пут, да што пре сиђемо с Проклетија, прођемо кроз Батушу за дана и дохватимо се магистрале која значи сигурност.

Фотографишем ровове наше линије одбране.

Трудим се да што дуже гледам у караулу, јер добро знам да се више враћати нећу.

Време ће учинити да од ње ускоро не остане ни оволико, а нови снегови ће обрисати траг Срба који су се усудили да после ’99. дођу до ње.

Нека вам је вечна слава – јунаци најкрвавије битке за педаљ српске земље!

Мртви су мртви, што наш водич каза. Силазимо ћутке, свако са својим мислима.

Проклетије – проклете ли сте, није вам џаба такво име дато…

КОШАРЕ, ПОСЛЕДЊА ВОЈНА ПОШТА СРПСКИХ ЈУНАКА: Поред Јуника, право кроз крваву Батушу (други део)

НА ПОПРИШТУ КРВАВИХ БОРБИ, НАД СЕНИМА СРПСКИХ ХЕРОЈА: Кошаре, задња војна пошта српских јунака (први део)

Михаило Меденица

3 коментара

  1. RADOS каже:

    dirljivo je i zanimjivo citati tekst.dok ga citam vidim u sebi da sam ja taj koji hita ka karauli KOSARE i opet ta zelja mi se javlja da gledam te slike karaule makar i porusene.odajem priznanje i zahvalnost autoru na ovome vrednom za mene tekstu i slikama.i te zidine prkose zubu vremena cuvaju uspomene na vojnike pale za svetu zemlju SRBIJU .i ti vetrovi sa DJERAVICE.MAJA GLAVE.RASA KOSARESA.OPJAZA.GUSE i svih onih mesta gdje su ginuli vojnici VJ te 1999 godine je tuga i tuzno fijukanje jedne jos neispricane price ………..

  2. Damir каже:

    mrtva straza jos na polozaju ceka zapovest!!!!!

  3. milutin каже:

    Vratićemo se! Srbija se mora vratiti kući, vratiti sebi… mora već jednom u glavama zavedenih Srba umreti satrap sa lažnom biografijom nekog Josipa Broza i kod-imenom Tito, mora taj đavo izaći iz našeg tela. Moramo se pokajati za sve grehe prema sopstvenom narodu i državi, moramo se vratiti pravoslavnom načinu života. Moramo vratiti kući mladost Srbije, ostavljenu na milost i nemilost Zapadu, osloboditi se gaulajterske vlasti ambasadora i njihovih nepismenih ljubimaca kojima su dali vlast!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.