Зоран Шапоњић

„ИСКРА“ НА КРИМУ (3): Зашто се у Севастопољу толико туге накупи у души?

Фото: З. Шапоњић

Пред зору, када је помрчина најгушћа, узнемире се пси у Јалтанској улици изнад јужног залива у Севастопољу. Земљу гризу. Њихов страшни лавеж цепа ноћну тишину и тера страх у кости.

На Преображење Господње Јалтанском улицом пролазе претходнице Врангелових пукова. Чује се звекет потковица о калдрму. Пролазе и ћуте.

Преко на Малаховом кургану узнемире се сени јунака Корниловљевих и Нахимовљевих чета које су пре 164 лета 349 дана браниле Севастопољ. Међу њима била и једна српска.

Језива је јутарња помрчина у Севастопољу. У њој се све измеша, заковитла, све се згусне, у овом граду није обичан ни један дан а камоли ноћ кад се чула изоштре, када улицама загосподаре прошла времена.

У Севастопољу сваки корак боли. Овде нема стопе на којој није остала нечија душа и са тог места се узнела, овде човек може само једно, да тихо хода и да непрестано понавља „Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје, да дође царство твоје да буде воља твоја…“ Изнова и изнова и изнова. За душе њихове.

Фото: З. Шапоњић

И да плаче притиснут сећањима, својом пролазношћу и њиховом вечношћу. Дивно ли је било гинути на Малаховом кургану и на грудобрану гледати Корнилова.

Уочи Преображења видео сам Панораму Прве одбране Севастопоља.

Зашто се у Севастопољу толико туге накупи у човеку?

Зашто у овом граду није било обичних битака, чарки, него су све биле толико грандиозне, страшне? Зашто су само овај град нападали са толико страсти и бездушности и зашто су се у Севастопољу бранили са толико срца? Зашто је Севастопољ толико посебан, шта је то у њему због чега овде ни смрт није обична него тако посебна?

Панорама одбране Севастопоља 1854. – 1855. године је слика дуга више од 110 и широка 14 метара којој трећу димензију у продужетку дају рељеф, ровови разрушени домови, топови, воштане фигуре тела погинулих. На слици су представљене сцене борби око Севастопоља када су се на град 1854. године обрушиле француско-енглеска, турска, италијанска војска од 70 па све до 200.000 људи, а браниоци, под командом адмирала Корнилова и Нахимова, Истомина, генерала Тотлбена, њих једва 70-так хиљада, више од 340 дана херојски одолевали.

Фото: З. Шапоњић

Када је 1942. године немачка бомба пала на зграду у којој је Панорама, морнари су својим шињелима угасили пожар. Онда бајонетима исекли слику и пренели је на брод, последњи који је изашао из луке Севастопољ. На пристаништу је остало много људи, али, слику су спасили.

На грандиозној кружној слици су лица 4.000 бранилаца града, и сва изгледају као светачка, а једино Французи и Енглези немају лица, а и зашто би када су сва њихова била иста, безлична.

Душе 102.000 Руса и животи 128.000 Француза и Енглеза остали су у рововима око Севастопоља. У мрачним августовским ноћима душе Француза и Енглеза лутају туђом земљом, пољима око града у којима је ровове покрила тек трава.

После опасаде у граду није остао ни камен на камену. Виктор Иго опсаду Севастопоља упоредио је у своје време са опсадом Троје.

-Све се то издешавало на делићу земље  на граници изеђу Азије и Европе где су се сусреле велике империје. Десет година пред Тројом, десет месеци пред Севастопољем – разјаснио је Игоову метафору историчар Камил Русе.

После је на рушеванама Севастопоља био и Марк Твен. Писао о нечувеним, човеку несхватљивим, чудовишним разарањима, о тврдим каменим кућама које су претворене у прах и пепео, како да је градом прошао чудовишни земљотрес.

Фото: З. Шапоњић

Испод зграде Панораме је споменик генералу Тотлбену. Чувају га његови морнари. Дмитриј ми је данас показао фотографију из 1942. године, немачки војници крај споменика Тотлбену, иза њих споменик у рушевинама. Немци су после отишли, Тотлбен се вратио, данас гледа свој град и не мисли скоро поново да оде.

На Преображење ујутру звоне звона севастопољских цркви. У њиховом звуку је сва небеска Русија. У тренутку, уз звуке звона који се полаку подижу ка небу, и црква се подигне са земље и лебди неколико метара изнад док се около чује само мили звук литургије.

У Севастопољу са Русима слушам анђеоски глас Дивне Љубојевић како пева „Оче наш, иже јеси на небесје…“ и сузе саме капају.

Дивно је преображење у Севастопољу.

На Малаховом кургану изнад града на месту на коме је погинуо адмирал Корнилов историја је опипљива рукама. Када је неколико дана касније, ту близу, погинуо и адмирал Нахимов, француски и енглески топови ћутали су на дан сахране. Из дубоког поштовања.

Обојица су сахрањени у Владимирском сабору у Севастопољу, крај свог учитеља адмирала Лазарова, славног Руса који је три пута опловио земаљску куглу и који је открио Антарктик и сабрата адмирала Истомина. У сабор да се поклони сенима јунака Прве одбране Севастопоља 1916. године долазио и цар Николај други. Сад је његова икона у Владимирском сабору.

За 150 година гробове адмирала оскрнавили су тек Французи, Немци 1942. и бољшевици. Покрали адмиралске еполете и златне дугмиће.

Како је историја сурова. Освајачи који краду дугмиће са адмиралских униформи.

На Владимирски сабор Немци 1942. бацили бомбу од 500 килограма. Она пала на пар метара од зидова цркве и није експлодирала. И стајала на том месту до 1988. године, крај јој мало вирио из земље, а нико није знао да је испод пет товара експлозива. Деца се играла и скакала по њој, углачани метал бомбе сијао је на сунцу као да је од злата,  а она није експлодирала.

Фото: З. Шапоњић

Велика је сила Господња. Када су морнари однели бомбу, на страни цркве на којој је била, поставили икону Светог Николе Чудотворца, покровитеља морнара. Чудо у Севастопољу.

-Када је на форту адмирал Корнилов погођен метком,тешко рањен рекао је тек – „Благослови боже Русију и Императора, спаси Господе Севастопољ и Флоту“ а онда је умро. Имао је само 48 година – прича у крипти Владимирског сабора Елена Валентијева а њен глас истовремено је и тужан и радостан.

После рата, Отаџбинског, од гробнице адмирала јунака били направили сметлиште. Тек 1991. године у храму одржали литургију.

Те године земне остатке четворице адмирала однели су још једном на Малахов курган. Да их мине жеља. После их пренели преко залива, па на рукама морнара Црноморске флоте до цркве. Да их сахране и да ту остану заувек. Док је пролазио чамац са костима адмирала, у заливу стајали постројени бродови Црноморске флоте и испаљивали плотуне у знак почасти. Сваком од адмирала животни циљ био је управо да Русија има флоту на Црном мору. Том циљу посветили су животе.

На Малаховом кургану, тамо ка северној бухти је и мали споменик, само крст на постаменту. Испод су кости војника са кургана, и Руса и Британаца и Француза. Помешане. Тела на фронту била су тако помешана да су их после боја заједно сахранили. Тако наредио Корнилов.

Преображење у Севастопољу. У дану када се помешају и прошлост и садашњост и будућност. Док на брегу преко залива вијори велика руска застава а испод на мору, лагано се на таласима љуља ракетна крстарица „Москва“.

Зоран Шапоњић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.