ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Записи са Волге (8) – Ексклузивно за ИСКРУ

Стајемо на раскршћу ауто-пута Санкт Петербург – Минск.

Браним се ћутањем и тугујем што одлазим!

Опет бих да се вратим, да помилујем Волгу на растанку, изљубим брезе и самотне старице, и да још једном погледам у оно небо што је за уво заденуло најлепше ливадске боје, па му облаци као сватови, накинђурени и пијани.

Видим га и кад жмурим, и оно нигде није тако лепо као над Волгом, са којом путује до мутних мора.

Улазимо у Опочку, насеље из четрнестог века!

Ово је једна од најзападнијих тачака европског дела Русије, негдашње погранично утврђење Псковске републике, градић који личи на рингишпил, кроз који тече река Великаја, дуга 430 километара, и одлази према Финском заливу и Балтичком мору.

Од лана, дрвета и конопље некад се најбоље живело у Опочки.

О њој је певао и Пушкин, и било му криво што су биртијашице биле закопчане до грла, и удавале се младе, па кад би коју мушки погледао очас би јој упознао мужа или брата, који су одлично руковали  песницама, секирама и пиштољима.

А јесу лепе овдашње госпоје, миришу на славске колачиће, утегнуте и смеју се ветру кад им дува у хаљинице, па су румене, лаконоге, и осмех их дочекује испред сваке продавнице.

Опочки трг је велики, градска администрација је у згради у којој би стало пет београдских гимназија, украшена сликама градских отаца, а на другој страни је Лењинов споменик.

Испред њега нема опушака, има неколико венаца и букет осушеног цвећа.

Једна девојчица одатле учи да скаче у даљ.

Гледа ме као продавца сладоледа, а ја страхујем за њену  млађану мајку,  која у једној руци држи корнет, а другом намешта деколте.

Лењин за своје година изгледа добро.

Да није префарбан жутом бронзом могао би комотно с младићима на корзо.

Митја ме поред њега намешта за сликање, моли да се насмејем, и малим прстом чешља бркове.

Први споменик Лењину подигнут је у Негинску, прича, а откривен је дан после његове смрти, 22. јануара 1924.

Владимир Илич има споменик и на Антарктику.

Постављен је тако да стално гледа према Москви.

Скоро осам хиљада улица данас у Русији носи Лењиново име.

Његово пребивалиште још увек је Маузолеј на Црвеном тргу, где је пренет 27. јануара 1924!

Око њега је стална стража, безбедан као председник државе, још увек је занимљив милионима туриста, од којих скоро нико не зна да је и на мртвог Лењина пуцано и да је био мета десетак атентата.

Прво је Митрофан Никитин, радник подмосковског “Прогреса“ испалио неколико метака у балсамованог вођу, из револвера “наган“, а потом је, јула 1960., Татарин, Манибаев, из Фрунзе, ногом разбио стакло саркофага.

После тога, пензионер Лјутиков из Павловског Поседа  бацио је  велики камен на мртвог Лењина, а септембра 1967. неки Крисанов, житељ Каунаса, опасан експлозивом, покушао је да докрајчи Уљанову.

Доста је људи тада рањено, било је и мртвих, и Маузолел је после тога био затворен неколико месеци.

Ипак, кад је мртви Лењин преживео 1. септембар 1973., живеће до краја смрти!

Тада је неки дегестански терориста ушао у Маузолеј, који је био пун пионира, настрадао је брачни пар из Астрахана, заштитно стакло око саркофага израњавило децу, а од терористе нађена је само рука и део главе.

Пијемо кафу, и причамо о лепоти живљења, испред опачког моста, где је са леве стране споменик браниоцима, и на њему укрштени мачеви, штитови и велика бела слова.

У Опачки има лабудова.

И мириса хладних супа у којима пливају комади рибе.

Бели и ражани хлеб, и квас, стоје на округлим столовима украшеним ливадским цвећем у пекари поред пута, а до ње месара и кобасице као да су пуњене шумским јагодама.

Поштар се облизује испод сибирског бора, тек је појео пирог, а мушкарци који иду према градској кући свадбарски одевени, уз то широки, очешљани, а они који иду са женама носе њихове торбе на рамену.

Пред полазак на двобој са Дантесом, Пушкин је свратио у посластичарницу, да попије лимунаду.

И по причи Константина Данзаса, његовог лицејског друга и секунданта, учинио је тада оно што сада чини Митја, трећину литра сасуо је у два гутљаја.

Опет права цеста, и опет језера која је посећивао и Гагарин, и идући према Москви ми се удаљујемо од латинице, коју у овом пограничном делу чувају као папску капу.

Шуме су уоколо, непрегледне, и чим се у њих увуче ватар литвански, оне завиоре као руске заставе.

Дотичу небо, буде птице, играју око срца, и из њих излазе погурени старци са плетеним корпама пуним печурака и лековитих трава.

Видео сам печурку велику као Стаљинова глава.

Стајала је на крову старе “ладе“ и није била за продају, само за гледање.

Убрана негде у Васиљеву, на граници Палкинског и Пјачерског реона.

Ту трава расте уз брезе, није кошена десетлећима, очврснула и одрвенила, могла би да се коси само секиром или оштром мачетом.

На благој узвишици – Стаљинов бункер, један од 98 откривених у Русији.

Овај је од дебелих бетонских плоча, далеко мањи од онога који је пронађен у Измаилову, испод стадиона “Стаљинац“, или бункера 42, у близини станице метроа “Тагањска“, на дубили од 65 метара.

Идем према њему, и није да колена не клецају, поготово кад је Митја довикнуо: – пази како газиш, овуда још има мина!

Не тренирам кукавичлук, али било би ружно да ме у овој лепоти скупљају и носе у кесама, причам са собом, и корачам као балетан.

Чим нешто шушне, застанем и умало једну свраку да упитам – јеси ли ти мина?

Бункер је троспратан, овде пола века нико није долазио, има зарђалих митраљеских чаура, из бетона изникла бреза, па се увила према отвору да боље види сунце.

Не бих да улазим унутра, једва извлачим главу коју сам увукао кроз бивши прозор, а камен бачен ка дну баш се налетео, а после скакутао низ нешто слично степеницама.

Стаљин овде, вероватно, никада није долазио.

Или можда јесте, да окуражи себе и борце, говорећи:-ако желиш бити срећан, мораш живети скривено!

Причамо о   “челичном човеку“ поред бетонског бункера.

Стаљину су тепали – Сосо!

Имао је краћу леву руку, студирао теологију, два пута предлаган за Нобелову награду, имао девет двојника, и боловао је од ружноће: неколико сликара је убио јер га нису насликали како је желео!

По његовој наредби, руски научници су радили на хибриду човека и мајмуна. Тражио је да се направи непобедиво људско биће, неосетљиво на бол, и ти човеколики мајмуни требали су градити цесте, железнице и ратовати.

Есперименте је водио иља Иваков, и због неуспеха пребачен је у Казахстан, где је нестао.

-Све ће проћи осим добра које си учинио! – мрмља Митја.

И моли да сутра на Црвеном тргу попијем једно пиво за њега.

У Москву улазим иза поноћи.

И жао ми да спавам.

Шта ћу и коме сам овакав потребан?

Никоме, осим Волги коју  срећем на сваком ћошку!

-Луда главо, скувај нам кафу, сад могу мирно да гледам на Парк победе!

Горан Лазовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.