ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Записи са Волге (6)

Митја је мало љут, криво му што сам видео како узима моја пива и моје цигарете, ни добро јутро да каже, гледа у слике Валентине Проскурине и чека да се извучем из њеног брачног кревета.

Кафеи још нису отворени, улицама Печориа пролазе мачке, и старице са врућим хлебом, уралски аутобуси са ходочасницима лепе се један уз други, а забрађене девојке са провидним ешарпама обмотаним око панталона, неиспаване и тихе, спуштају се ка манастиру Успења Пресвете Богородице.

То је једна од најстаријих и најважнијих светиња Русије, основан 1473 на пешчарском узвишењу препуном пећина.

Продавци сувенира машу рукама, има међу њима и продаваца малина, папуча, и скроз на крају бркати дједушка нуди свирале и дрвене коњиће.

Митја је већ на великом каменом белутку. Онај други, до њега, чека да се спустим.

И само што сам сео, пришао је непознати младић.

Све је на њему старо, чак и очи, и ожиљци које не скрива.

Испод леве ногавице вири гнојна рана.

Неће ни цигарету.

Хоће да ћутимо заједно, и да се гледамо, испред манастира.

-Дошао сам да се помолим, вечерас идем на Север! – каже и моли да не гледамо за њим.

Лева ногавица му је дужа од десне, и нешто метално се осликава у његовом закрпљеном ранцу.

-Изгледа да је побегао из затвора! – прича Митја.

То понавља и на манстирској капији, пре него што сам направио први корак по “крвавом путу“.

Баш на том месту, цар Иван Грозни лично је 1570. убио игумана Корнилија, зато што је одбио његов захтев да га рукоположи у чин монаха.

После се покајао, узео његово тело и однео га до порте Успењске цркве.

Од тада, тај пут, све до Никољских врата зове се – крвави пут.

Верници који ово знају овуда ходају на прстима и ретко ко иде средином пута.

Боже, колико света, колико цвећа, и спуштање у долину излизаном калдрмом, уз слику четири позлаћене куполе, изгледа као улазак у рајско насеље.

Застајем испред великог цветног крста.

Крај њега стари монах у инвалидским колицима.

И голобради искушеник иза њега.

Овде би требало да је негде Александар Воронцов, мој “чеченски друг“.

Кад је ратовао за част и славу Русије, експлозија га је одбацила на око шездесет метара, у тамо неки јарак, и тако је пао у руке Чеченима.

Другови су га тражили данима, месецима, на крају прогласили мртвим и предложили за Орден храбрости.

Тек 2000. пронађен је умотан у врећи.

Преживео је једући куглице од глине, траву и лишће, зими је јео снег, и свакодневно љубио крстић који је носио око врата.

Пет пута је извођен на стрељање, пет пута на Васкрс.

И пет пута – преживео.

У њега се тада заљубила шеснаестогодишња Асел.

Чеченка, која му је дотурала храну конопцем, оним којим су је родитељи после везивали.

Срећом, имала је оштре зубе.

Асел је сада Ана, примила православље, родила Кирила и Машу, живе недалеко одавде, и у манастир долазе свакодневно.

Ваљда ће ме видети, ваљда ће ме препознати, нико осим мене није у пилотској јакни, и никоме није толико хладно да цупка и дува у дланове.

Легенда каже да су отац и син Селеш, изборски ловци, у дубокој шуми у близини потока Каменца, чули гласове који су певали богоугодно и да се мирис тамјана ширио шумом пре 1473., када је преподобни Јона, световно име Јован, освештао малу пећинску цркву, која је темељ Лавре.

Прва пострижница манастира била је Васа, некада Марија, Јонина жена, коју је болест, кажу, призвала Богу.

Овде су се крили и кијевски монаси, бежећи од кримских Татара, и сви заједно бранили посед од упада пољског краља Стефана Баторија.

Петар Велики помогао је да се около манастира подигне велики бедем.

Чудотворна икона Успења Мајке Божије, коју је насликао Алексеј Мали, овде је доспела 1521.

Немачки фашисти су 1944 из манастира однели бројне драгоцености.

Генерал Берг је тада за себе издвојио – само четири велике кутије светиња.

Ништа од тога није враћено.

Често је, иначе, цитирао Черчила – највеселије у животу је када у тебе пуцају и промашују!

Генерал Берг, човек који данас нема ни гроб.

Нема Воронцових.

Улазим у Богомстворене пећине.

Оне чине сплет подземних ходника и дуге су око петнает километара.

У њима су гробиви монашких искушеника, ту су Јоне, Лазар, преподобна Васа, и још десет хиљада људских лобања.

Пећински мрак осветљавају воштанице.

Како је понекад напорно бити висок!

Провлачим се, сагињем, идем од свеће до свеће, и за мном иде колона ходочасника, у тиховању одјечу молепствија, а кичма једва чека да насамо попричамо.

Једна лобања жута као дуња.

У њој сви зуби, и мало уста раширена, тај неко умро је, изгледа, смејући се.

Са срећом треба умети да се дружиш, као и са животом.

Кад ме дан угледао, није се обрадовао.

Опет ми је хладно.

Не би ме згрејала ни вотка с икром.

Ни Олга Книпер, као царица Ирина, из часа кад ју је Чехов први пут видео.

Прича се, Антона је тада заболело срце а њу пета.

Зато га је и надживела пола века.

У манастирском комплексу налазе се Успењска, Покровска, Сретењска, Михајловска, Лазарева, Никољска, Благовештењска и Васкрсењска црква.

Чувени духовници Псковско – печерског манастира су Мелхиседек, Теофан, Адриа, као један од најзагонетнијих монаха, старац немачког порекла, отац Серафим, који је у монаштву провео шездесет година.

Ипак, старац стараца је монах Јован Крестјанкин.

Уводио је Путина у своју келију.

Сатима су причали, а после гледали манастирско цвеће и ћутали.

-Стојиш на месту где се молио Путин! – говори Митја.

-Чини ти се, одговарам. Сад сам мало у Шумадији, палим свећу за једно нерођено чедо, и мислим на Тању Врбашки. У августу ће опет постати мајка.

Митја би био најсрећнији кад бих заборавио оно што сам видео.

Оно, кад је узео моје пиво и цигарете.

Можда није требало да их кријем испод кревета!

Ко је иоле нормалан, у годинама овим, требао би животу да тепа!

Ни Ајнштајн није ишао у војску због проширених вена.

Фројд је каријеру почео као хирург, а то што је Гогољ писао стојећи и спавао седећи, сад је небитно.

Сви смо урадили оволико зато што нисмо умели више да сањамо.

-До свиданија! – говорим старом монаху.

Овде та реч, изгледа, није баш умесна!

-Всего доброго! – узвраћа.

Воли Митја да се расприча на одласку.

Помиње Толстоја, а ја га већ гледам с брадом у крестјанској рубашки.

Пет година је путовао на коњу до Варшаве.

Русија је тада била империја, а Толстој имао само дведесет и девет година.

Из Варшаве возом отпутовао у Париз.

Ређали су се потом Рим, и Дрезден, где је гледао “Мадону“.

У Берлину је купио поштанско сандуче.

Толстој, који се у Москви занимао гимнастиком, ишао у Баден-Баден, а у Лондону био вољан да прода имање у Јасној Пољани и да за 20.000 рубаља купи кућу у Енглеској.

Лондон је и тада смрдео, правила се тек канализација, и метро, коњске зпреге језделе по улицама града.

Енглеска је, као и увек, на балеге мирисала.

Грофа мучила зубобоља, упознао је и Чарлса Дикенса, и 17. марта 1861., вратио се на имање.

-Ваш пут по Европи био је дуг 18,500 километара! – рекла му је служавка, док је он причао да не верује у демократију.

-Верујем само у руски народ! – викао је гласно, али тише него кад га је Софија Андрејевна упитала зашто плаче.

-Ви то не разумете, сад је код мене умро кнез Болконски! – одговорио је, држећи на недрима рукопис “Рата и мира“.

Шта ће ми Толстој, кад ауто не могу да упалим?! – пита Митја.

То није ауто него аутобус.

Троши више него шпорет, али ја волим кад станемо на безинску пумпу.

Тамо је стално дуг ред за пишање.

И сви хоће да буду културни, а ја их гледам са стране и погађам коме се највише пиша.

Један младић и једна баба су ми најсумњивији.

Други се држе за стомак, и као сагињу да виде колико кошта чоколада, а кад уђу тамо – нестану на два сата.

Опет сипамо педесет литара.

Да се има, и то је лако кад имаш хиљаду и петсто рубаља!

-Знате ли ко је овај човек? – Митја пита продавачицу.

Кад нема на другог он показује на мене.

Продавачици испале сисе, улетеле у хамбургере.

Још мало семфа, и да се наједеш без љуте папричице.

-Ово је десна рука Кустурице! – говори Митја.

Она подиже грудњак.

-Сестро, видећемо се следећи пут, идемо према Изборску! – говорим и гледам у кафу која ми дрхти у рукама.

Замисли кафу, и замисли да дрхти!

То је горе него бити председник општине у Кладову, и још ме питати – како се зове Вадим Степанцов?!

Стижемо у Изборск.

Село са разбацаним дрвеним кућама.

Девојке кажу – ово је место изабраних.

Изборск.

Оне лепе, прелепе!

И неудате.

Удале би се, али за кога?!

Ризик је овде бити мушко.

Ово је један од најстаријих руских градова.

У њему се рађала руска држава.

Древни храмови, имања негдашњих трговаца, пејзаж изборско – малске долине, град који се први пут помиње 862 године, виле чувених трговаца у Печорској улици, на граници Русије са Естонијом и Летонијом, и све то тражи да му позајмим двадесет минута.

Да стигнем до Европске Уније.

Москва је далеко скоро хиљаду километара.

Мало јој криво што је од ње Изборск старији.

Први пут се помиње у Несторовом летопису, где стоји да су се 862 словенска племена Кривићи и Словени, заједно са финским племенима Мерја и Чуд, уморили од међусобних сукоба, и тада су позвали три брата из Скандинавије да “дођу и упрвљају, и владају“.

Туриста је овда чудак.

-Зашто сте дошли? – пита бабушка Софија, која нуди малосолниј огурец.

И Путин је са њом трговао.

Дао јој петсто рубаља за један залогај!

-Идите у кућу где је он спавао, тамо има вотле! – додаје.

Још ми нуди бутиљку огњене воде.

“Клјучер“!

Са Словенских источњака, које је Вова захватио руком.

Андреј Тарковски снимао је овде “Рубљова“.

У време када је Ерих Фром говорио:- ако људе питате како изгледа Рај, они ће вам рећи да је то велики супермаркет!

Городишченско језеро заспало као стеона крава.

И гледам у стари велики дрвени крст, на гробљу, без натписа.

Мештани верују да је то гроб легендарног Трувора, брата Рјурика, који је био кнез у Изборску.

Они за мном, говоре – то је легенда.

Трувор је, кажу, измишљен, а крст – из петнаестог века.

Завирујем у некакве подземне ходнике, пењем се на манастирску веранду, и ова црква има им громобран, зевам према језеру, гледам у облаке, и слушам Митју како шапуће:-опрости, нећу ти више красти цигарете!

-Кад ме једном зајебеш, други пут ћу ти се попишати у лавабо! – говорим у себи.

И одлазимо, скупљам промају, и правим се да не чујем натовске тенкове из Литваније.

Опет девојке и латиница поред пута.

Мени се од овога умире.

Мени се сад иде код Александра Потјомкина!

У Идрицу, памтим – улица Островно, дом 9 а.

Мој Саша у ланеној кошуљи.

Босоног.

Био у Барбадосу, па у Луксембургу, као сваки банкар мало подбуо.

Прави нам коктеле од брезовог сока.

И на рибњак ме води, а рибе велике, језерске, да извучеш једну требају бар три човека.

И на имању Потјомкиних – град ме убија.

Мокар сам до коже.

-Овде не смеш да се разболиш! – говори Саша. Умрећеш док дође лекар.

Пијемо, Иван-чај!

Кад је био Барбадосу, живео на острву, и тамо био једини Рус међу црнцима.

Сви су заволели вотку, и научили руски.

Ала Петровна му је мајка, преживела лењинградску блокаду, она је из фамилије дувача стакла, старица која се смеје, и зове у госте.

Показује ми стакленог петла у флаши.

Генадиј Петрович, Сашин отац, био је дипломата.

Сад гаји питоме јагоде, које осим њега нико не једе.

Скрећемо на макадам, па опет на афалт, преко реке Романовке.

Село – Новаја Уситва.

Киша, ветар и партијске девојке, попут мојих школских другарица од којих су неке постале библиотекарке, а друге успеле да запосле мужеве, умислиле да су срећне.

И да их чека светла будућност, са два падежа међу сисама.

Поклањају ми мајицу са ликом Жириновског.

Врцкају и увијају бутинама млађане певаљке, празник је места, што да се не веселимо кад има меса, пива и вотке, и све је џабе.

Поред Лењиновог споменика пресрећу ме деца са мајмунским маскама.

У рукама држе балоне.

И не дају да их помилујем.

1 коментар

  1. Vlada Kanić каже:

    Majstore…Kao da sam bio u toj tvojoj putopisijadi.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.