ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Записи са Волге (6) – Ексклузивно за ИСКРУ

Пут према Риги је прав и широк, као да је прављен за полетање авиона.

Небо скоро на чеперак од главе!

Кад се гледа из даљине, чини се да шета по асфалту, и застаје поред великих табли.

На свакој је исписан број жртава немачког терора.

Други светски рат је у Русији још увек забавнији од фудбала.

О њему причају сви, од  деце до војних ветерана.

Носиоци медаља за храброст украс су сваког руског града: одлазе у школе, сусрећу се са људима из фабрика.

Њихове фотографије са медаљама постављене су и у забавиштима.

На хауби једног аутомобила, пише – хвала деди за победу!

Напуштамо Себеж, погранични град, пун цариника и млечних производа, плавих капа, има и младежи, а ја руку ставио на чело и бројим кораке непознате девојке.

Она у шортцу, а ја у зимској јакни!

Ласте нас испраћају.

Нагнездиле се у глиненом брду, уз пут.

Ископале гнезда, на стотине их има, ћућоре и кљуцају поред јоргована који тек цвета.

Стижемо до немачког гробља.

Личи на парк.

Уз цесту прислоњено.

Оваква гробља у Русији постоје још у Лењинградској, Новгородској, Волгоградској, Калињинградској и Мурманској области.

Мало ко зна да је у Немачкој сахрањено 767 000 совјетских војника.

За одржавање своји гробаља у иностранству Немци годишње издвајају 25 милиона евра.

По једној причи, земља на којој стојим, где је сад немачко гробље, некада је била градска депонија.

Митја врти главом, млатара рукама, бесан.

-Није тачно, власник земље био је један велики партизан, и ово су му отели преко ноћи, дали му неке ситне паре, и он од туге умро!

Немци су у Себежском реону починили силна зверства.

Убијали децу, старице, палили и мучили.

Жене доводили да им праве бункере и копају ровове.

-Знаш ли колико наших партизана лежи по шумама? Гроб им се не зна! – довикује Митја, док ходам између немачких крстова и читам да овде, наводно, ни један сахрањени није припадао СС дивизији, нити је био члан нацистичке партије.

Били су, тобоже, само војници које је Хитлерова власт обавезала да иду на Источни фронт.

Да беру јагоде?

У првој половини рата, Немци су своје мртве слали у Немачку.

Када се активирао Западни фронт и како се број погинулих увећавао, укопавали су их на местима која су посебно обележавали.

Сваки немачки војник носио је око врата металну плочицу са именом и бројем.

Ово гробље као меморијални комплекс отворено је 8. септембра 2007.

Била је субота, обред освештања обавио је настојатељ католичког храма Свете Тројице из Пскова, Кшиштоф Каролевеки, и лутерански пастир из Москве, Дитрих фон Штернбек.

Четрдесет хиљада немачких војника погинулих на територији Псковског реона овде сад почива.

Једанаест хиљада имена уклесано је у камене споменике.

Остали су – непознати.

Најчешћа година смрти – 1944!

-Да ли је овде долазио Горбачов? – питам Митју.

Он ћути.

И моли да га ништа не питам.

Горан Лазовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.