ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Записи са Волге (3) – Ексклузивно за ИСКРУ

Митја прича о човеку који је имао само један сан.

-Кад га је остварио, није умео више да живи!

И учи ме како да сањам.

-Чим нешто завршиш, то заборави, и иди даље. Тако ћеш најлепше уживати у ономе што треба да урадиш!

Показује на Матјушкино.

Тамо је живела сестра Котузова.

Дрвене куће, дрвене бандере, дрвени и држачи саобраћајних знакова.

Пред нама кашљуца – трактор “владимирски“, чувени Т-25!

Гуме – као глава ћелаве певачице.

И старији је бар десет година од Доналда Трампа, али уме да прича са својом душом, и зна куда иде.

После пушкинског града Михајловска и Горушке, улазимо у Крјуки, град – затвор.

Сликање је забрањено, а ни разгледање није дозвољено.

Крјуки је име једне реке на Камчатки, тако се зову и неки нотни знаци у руској црквеној музици, а у овом градићу насталом спајањем два села, где сад живи скоро хиљаду људи, највише је бодљикаве жице.

Подигнута је високо, скоро до осматрачница.

Ваздух је чист и у њему уживају преступници за средње тешка кривична дела.

Обичан народ живи од онога што преда затвору, од млека до дрва, и обрадује се сваком новом затворенику, јер се нада да ће рубаља бити више.

Има неколико продавница и на њима нема решетака.

Сумњам да се ноћу закључавају.

Митја прича о Пушкину коме је зец једном прешао пут.

Александар Сергејевич се вратио, није хтео даље.

Да је отишао, У Санкт Петербургу би га сачекало пет година робије.

Сунце нас дочекује у Кицкову.

Изнело слатко, воду и све оно чега у кући нема.

Нема ни струје, била олуја, и лисица долазила у госте.

Као партијски позивар однела само оно што јој треба.

Митја тражи – турку!

Не знам шта је турка.

Газим по трави која расте из маховине, стопало утања као у први снег, боровнице и дивље јагоде окренуте ка крошњама јелки и борова.

Кукавица и сврака стоје на истој грани.

Митја вришти од среће, нашао је – турку!

-Није то турка, него џезва, Митја! – говорим.

Поноћ се примиче, али нема мрака.

Стигле беле ноћи од Санкт Петербурга.

И небо је беличасто, белоруски и литвански ветрови укрштају се  изнад наших глава, и не иде им се на починак.

Показују мушкост пред младим брезама, које се увијају и шуште, као оне млађане лепојке које смо сретали на путу, а ја наиван, питао: – шта траже, Митја?

-Богату будалу, скину сукњу и траже да им се плати!

Ево кише.

Спавам у брачној соби која има два кревета.

Овај у којем лежим – не шкрипи.

Громови се спуштају низ шуму.

Кад би мајка знала где сам, опет би рекла – ти ниси моје дете!

Јутро као да дуби на глави.

Баре око куће, зимске јакне саме излазе из ормара, киша очито тражи више поштовања.

Спуштамо се у центар Кицкова.

Пролазимо поред зелене поште, на бандери црвени телефон, у продавници има хлеба, али пиво не продају до једанаест.

Александар Генељт је на другој страни улице.

Он и жена побегли из Санкт Петербурга, хоће нормално да живе, ужелели се једно другог, мада су стално били заједно, иако су се у граду ретко виђали.

Праве кућу од балвана, Александар од априла до новембра не излази из шортца, ни у јануару му није хладно, купили и кокошке, засадили цвеће, и сад уче како се мирише лепота.

Показују ми двориште и траже да раширим руке.

Киша не престаје, и они ме дарују јајима.

-Још су врућа, узмите! Немамо ништа друго!

Почињем да живим сан и као да шетам са реченицама из омиљених књига.

Благодарим Паши, деда му је био Грузин, захваљујем и његовој Ири, и не знам куда  да кренем.

С јајима у рукама, губим се у Кицкову чија главна улица нема бројева.

Има велики споменик ослободиоцима из другог рата.

Велики су Руси, памте све што се не сме заборавити.

Чује се нешто попут тенка, гмиже уз шуму, доноси мирис бензина.

Разбежале се вране, колају око крова, и у двориште улеће џип – УАЗ, онај по коме се Уљановск препознавао.

Поп и попадија, Владимир и Олга Пурин дошли да ме упознају.

Они су из Зародишћа, брину о Никољској цркви старој више од четири века.

Био сам тамо и село памтим по једном псу, с краја улице, и по икони донетој са Свете горе.

Зародишће се некада звало Анутово, у част месног племића, који се презивао Огињски.

Недалеко је Глухаја Горушка.

Грибаново.

Отац Владимир носи мантију испод које вире војне панталоне.

Комарце растерује телефоном.

-Ови су ситни, уједају некако господски! – каже попадија.

И стално се смеје.

Весела и јака жена, родила две кћерке, музе две краве, скупља траву, и кад је уморна – пева!

Научила две српске песме.

Док је слушам, гледам у лава на њеној мајици.

Зинуо, нешто би ми као рекао, чим се сетим шта, погледам у попадијине очи.

И они  дошли из Санкт Петербурга.

Једну су кћерку већ удали.

Истрошили се око свадбе, али зову у госте.

-Какви су вам парохијани верници? – питам Владимира.

-Учим их да се Богу не моле само кад им је тешко….!

-Шта радите кад нисте у мантији?

-Развозим млеко, од тога живимо!

Горан Лазовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.