ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Записи са Волге (1) – Ексклузивно за ИСКРУ
Воли вотку, и здрав живот воли Валентина Дроздова.
Напунила осамдесету.
Живи у деревњи Бороваја, уз саму Волгу.
Никада није била у Москви.
И једном је само видела лекара.
Упознаје ме са мртвим мужем, на гробљу поред порушене цркве и звоника.
Он нам се смеје са слике.
Млад и очешљан, и из њега расте трава.
-Јеси ли га волела?
-Нисмо за то имали времена! – каже, и показује на јастреба – коршуна.
На беле печурке тек никле поред другог гроба.
Прескачемо коприве и високе траве.
Заобилазимо брезе.
И знамо да нам је небо изнад главе.
Што да гледамо кад се не види?!
Утањамо у папрат и правимо пут којим ће можда још ноћас вукови проћи у колони.
Валентина ме пожурује.
Кад се насмеје не ставља руке на уста.
Зуби јој здрави и бели као ђурђевак.
Тек процветао, увлачи се у пертле и мирише лепше него девојачка душа.
Пред Валентинином кућом лепрша црвена застава.
Она совјетска, на којој су се оштрили срп и чекић.
Заставу није подигла Валентина него њен зет, који је дуго био антикомуниста.
Испод ње наређана дрва.
У дворишту петао кукуриче.
-Зар ти не личи на Стаљина?
Не смем да се шалим са Валентином: кромпир јој до колена, кокошке и патке око ногу, објавила је и рат комарцима, и зна да сутра неће падати киша.
-Чим живина једе црве, биће сунца! – каже.
Волга се замутила.
Било је и града, и није било струје.
Плави калаколчики пали на колена.
Усправљају се и откривају дивљег зеца.
Валентина ми показује стару пекару.
У њој спрема руску кашу.
То је оно што никад нисам јео, што мирише на претке, и после чега се вирка кроз прозор – хоће ли однекуд наићи каква удавача!
Валентина испред дрвене куће има и два полицајца.
Направила их од сламе.
Обукла по пропису, и сваке вечери их премешта на друго место.
-Не дам лисицама да буду паметније! – смеје се Валентина.
И даје ми букет црвене и беле роткве!
-Узми, од овога се добро спава!
-Јеси ли некад била у депресији? – питам.
-Била сам само једном у Тверу! Не волим да идем од куће. Шта ће ми туђи кревет кад имам два моја!
А кад дође зима, у пустој Боровајој остаје само Валентина.
Волга тада заледи, и снег напада до прозора.
Валентина свог пса унесе у кућу и са њим гледа вукове.
Једном је гледала и медведа:
-Прошле зиме сам суседу Сергеју Соломагину, рекла: – нећеш се враћати до пролећа, остави у кући бар једну упаљену сијалицу, биће ми лакше, мислићу да нисам сама!
