ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Записи са Волге (1) – Ексклузивно за ИСКРУ

Воли вотку, и здрав живот воли Валентина Дроздова.

Напунила осамдесету.

Живи у деревњи Бороваја, уз саму Волгу.

Никада није била у Москви.

И једном је само видела лекара.

Упознаје ме са мртвим мужем, на гробљу поред порушене цркве и звоника.

Он нам се смеје са слике.

Млад и очешљан, и из њега расте трава.

-Јеси ли га волела?

-Нисмо за то имали времена! – каже, и показује на јастреба – коршуна.

На беле печурке тек никле поред другог гроба.

Прескачемо коприве и високе траве.

Заобилазимо брезе.

И знамо да нам је небо изнад главе.

Што да гледамо кад се не види?!

Утањамо у папрат и правимо пут којим ће можда још ноћас вукови проћи у колони.

Валентина ме пожурује.

Кад се насмеје не ставља руке на уста.

Зуби јој здрави и бели као ђурђевак.

Тек процветао, увлачи се у пертле и мирише лепше него девојачка душа.

Пред Валентинином кућом лепрша црвена застава.

Она совјетска, на којој су се оштрили срп и чекић.

Заставу није подигла Валентина него њен зет, који је дуго био антикомуниста.

Испод ње наређана дрва.

У дворишту петао кукуриче.

-Зар ти не личи на Стаљина?

Не смем да се шалим са Валентином: кромпир јој до колена, кокошке и патке око ногу, објавила је и рат комарцима, и зна да сутра неће падати киша.

-Чим живина једе црве, биће сунца! – каже.

Волга се замутила.

Било је и града, и није било струје.

Плави калаколчики пали на колена.

Усправљају се и откривају дивљег зеца.

Валентина ми показује стару пекару.

У њој спрема руску кашу.

То је оно што никад нисам јео, што мирише на претке, и после чега се вирка кроз прозор – хоће ли однекуд наићи каква удавача!

Валентина испред дрвене куће има и два полицајца.

Направила их од сламе.

Обукла по пропису, и сваке вечери их премешта на друго место.

-Не дам лисицама да буду паметније! – смеје се Валентина.

И даје ми букет црвене и беле роткве!

-Узми, од овога се добро спава!

-Јеси ли некад била у депресији? – питам.

-Била сам само једном у Тверу! Не волим да идем од куће. Шта ће ми туђи кревет кад имам два моја!

А кад дође зима, у пустој Боровајој остаје само Валентина.

Волга тада заледи, и снег напада до прозора.

Валентина свог пса унесе у кућу и са њим гледа вукове.

Једном је гледала и медведа:

-Прошле зиме сам суседу Сергеју Соломагину, рекла: – нећеш се враћати до пролећа, остави у кући бар једну упаљену сијалицу, биће ми лакше, мислићу да нисам сама!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.