ГОРАН ЛАЗОВИЋ У ВЕНЕЦИЈИ: Сара и портрет Ирине Власове

Goran Lazovic (3)

У Венецији ме дочекао Серђо, отмен и углађен господин, Италијан који има руске очи и душу, и кћерку за којом би се окренуле све лепотице овога света.
Она се зове Сара и живе у кући одакле се види црква Santa Maria della Salute.
Недалеко од њих живео је Јосиф Бродски.
-Долазио нам је у госте, прича Серђо.
Сара је волела да га слуша а вас једва чека да види. Она ваш портрет држи у својој соби!
Погледао сам га зачуђено а он је само климнуо главом, и уздахнуо.
Корачали смо лагано и ћутали до улаза који је мирисао на устајалу воду.
Чим смо ушли, отворио је прозор и показао на једну од три велике кожне фотеље – ова је за вас,изволите!
Преко пута мене – висио је Пикасо!
Соба пуна рајског цвећа,огледала и сребрног посуђа.
У ћошку је стајао кавез и у њему грактао највећи и најшаренији папагај кога сам до тада видео.
-Од свих речи, најправилније изговара псовке, Сара га научила!- насмејао се Серђо и принео ми лимунаду с млевеним бадемом.
На зиду до прозора био је Сарин портрет , а на сточићу испред мене њена фотографија.
Изгледала је нестварно,толико да ме је било срамота да је гледам.
-Сара има 26 година и личи на мајку, рекао је Серђо.
Осећао сам неку чудну топлину, чак и грч на уснама!
Човек чешће остаје затечен пред одговорима него пред питањима!
Он је тако дивно читао моје мислi и одговарао на све што сам желео да сазнам, на све осим – откуд мој портрет у Сариној соби?
-Она сад спава, синоћ ми је читала једну вашу песму на италијанском, мени се превод није допао,али Сара каже да чује музику кад чита ваше стихове!

Goran Lazovic (2)
Црвенило на мом лицу се указало и на огледалу испред мене.
Изашли смо на балкон и Серђо ми је припалио цигарету:
-Детињство сам провео у Москви и кад сам једном угледао Висоцког,потрчао сам за њим.Ишао је полако и јео трешње.
Кад ме приметио, стао је и питао – што ме пратиш?
Хоћу да вас додирнем,одговорио сам, и заплакао. Он ме загрлио и помиловао.
Пушиш ли?, питао ме.
Да,пушим!, одговорио сам.
Дао ми је кутију цигарета јер ништа друго није имао у џепу.
То је можда пресудило да останем вечити непушач!
Сунце се већ скривало иза звоника велике цркве!
-Колико сте високи?, упитао је Серђо.
-194 сантиметра!
-Високи људи више виде, тако ми је причао Бродски.
Знате, он је имао комплекс висине,и лепоте…
-То је једна од оних прича која је рођена после његове смрти.Недавно сам био на његовом гробу и затекао само једну увелу ружу и два гуштера.
-Одлично носите своју висину!
-Не злоупотребљавам је….Користила ми је кад сте нас оно бомбардовали, а ја се пео на прсте, не бих ли видео кад полећу авиони из Авијана!
-Немојте о томе, молим вас….хајдемо унутра!
Из Сарине собе чула се музика, одзвањао је танани звук, стварајући слику морских таласа,
Из њих је израњала сирена, мокра и топла, на грудима је имала ожиљак од корала, и одмах се враћала у дубину.
У том часу,зазвонио је телефон, неколико пута.
На местима која нам значе, увек нас траже они који у нашем животу немају велико значење.
Одмахивао сам руком и гледао у Серђа који се трудио да буде добар домаћин.
-Сара се пробудила!- рекао је.

Goran Lazovic-Ја бих на балкон, да испалим још једну цигарету!
Климнуо је главом и ушао у Сарину собу.
Гледао сам гласне гондолијере како туристе вуку за рукаве, и на неком измешаном језику их убеђују да с њима пођу низ венецијанске канале.
Њихова пристојност почиње тамо где се завршава безобразлук који нема краја!
На суседни балкон су слетела два голуба.
Били су толико непристојни,да сам,гледајући их како се додирују кљуновима,самоме себи измамио осмех,и одагнао мрвице страха.
Серђо је добар човек, понављао сам.
Он само воли да приређује изненађења.
Овде сам ради приче о Бродском, и на крајu, дошао сам да му испричам о страдању Срба у Прибилоцима,и помогнем у писању студије коју ради са студентима из Напуља, где одлази два пута месечно,и држи предавања на катедри славистике.
Изгледао сам уморно,био знојав и необријан.
Подочњаци натекли од неспавања били су моја претходница кад сам кренуо ка гостинској соби.
Заборавио сам да затворим и балконска врата..
Серђо је већ ширио руке.
Увек ми се чинило да су оне краће од његовог осмеха.
-Чека вас Сара! – рекао је и погледом ме усмерио ка њеној соби.
Закорачио сам као да улазим у рајско насеље!
И прво што сам видео,био је Сарин осмех: монашки благ, оивичен радошћу и мелодијом из заборављених филмова.
Још је била у кревету,покривена великим плавим пешкиром, испод кога су се назирала њена недра.
На себи је имала морнарску трегер мајицу, која јој је очито сметала,била је скоро мокра.
На чистом руском језику је рекла – радујем се што вас видим, дуго сам вас чекала!
Изнад њене главе био је мој портрет,рођендански поклон Ирине Власове.
Стидљиво сам у њега погледао.
Сара се осмехнула:- приђите,тако желим да вас загрлим и пољубим!
И ја сам пришао,онако како туђе мачке прилазе туђем крилу.
Изненадни додир њених усана заледио ми је руке.
Она их је миловала, стискала и чинило ми се – требају јој дани да се нагледа мојих очију.
Врата од гостинске собе била су полуотворена.
Иако сам им био окренут леђима,чинило ми се да Серђо вири и гледа шта то Сарине руке раде на мојим раменима.
Она је знала моје песме напамет. И Јесењина је знала напамет.
-Хоћете ли мало Мајаковског? – питала је.
Причали смо после о Канту, слегла је раменима – њега не волим, дражи ми је Хегел.
-Како вам се свиђа моја нова фризура? – била је знатижељна.
-Знате,од Канта до нове фризуре свакодневно саобраћају ваши гондолијери! Њима се увек више допада данас од јуче, и ја почињем да личим на њих.-узвратио сам.
-Тата, повикала је, дођи да чујеш шта каже мој песник….!
Серђо је ушао у собу, она је понаљала шта сам рекао и још чвршће ме стискала за руку.
Он је само климао главом, осмехивао се и понављао речи које је она већ изговорила.
Соба се очас напунила радошћу.
И Сарина мајица скоро да је била мокра.
Гледао сам је како се брише, и она је то видела,и покрети су јој постајали све спорији, као да су следили путању мог погледа.
Рекла је – ипак је боље да се пресвучем!
Док је то изговарала, очи су јој гореле.
И као да је пешкир имао жељу да што пре побегне са њених недара.
Изашао сам на балкон.
Серђо је донео лимунаду, овога пута без млевеног бадема.
Палио сам цигарету за цигаретом,осећао Сарин мирис на рукама,чак и на раменима.
Чинило ми се – чујем је како дише.
И замишљао како се пресвлачи.
-Грешите ако мислите да је Сара заљубљена у вас….- прекинуо ме Серђо у размишљању.
Човек који јој је спасио живот,пре две године,личи на вас,по гласу,и кад вас је први пут чула,рекла је – то је он!
Она том човеку дугује захвалност, о њему ништа не зна, само је запамтила његов глас ….
Сад вам је јасно зашто ваш портрет стоји у њеној соби.
Заклецала су ми колена.
И уши се напуниле звуком најлепше вазне која се ломи сама од себе.
-Ипак ћете допустити да Сара и ја вечерас мало прошетамо! – рекао сам Серђу.
Он је пљунуо у правцу папагаја.
На врату му се указала велика жила.
-Зар мислите да она инвалидска колица у Сариној соби стоје тамо ради украса? – рекао је, и затражио цигарету.

Горан Лазовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.