ГОРАН ЛАЗОВИЋ У ТРИРУ: Код Маркса, кад су цветале липе!

Goran Lazovic  Trir, Marks

Месец црвенкаст као прва фаза комунизма!

И поноћ прошла!

Две Кинескиње кришом точе  пиво, једна штрецне чим поменем капитализам: показује натекле ноге и празне џепове.

Друга изгледа   одморније, само јој  душа  мало прехлађена.
Сам, испред Марксове родне куће у Триру, шпартам по  материјалној надградњи, и духовној бази.

Код Карла је то другачије, али лепо је ноћас играти се Хегела.
Град  пуст и безобразно чист!

Личи на антикварницу са жмиркавом лампом у ћошку.
Улица кратка, испуњена липама, Марксова кућа пристојно очувана, осветљена са супротне стране, прозори високи, и кроз њих гледам у мрак, и  назирем Енгелса.
Шта ћу овде у ово доба?
Хајделберг је за све крив!

Обилазећи тамошњи Универзитет, један од пријатеља је рекао:-било лепо да посетимо и студентски затвор.
Зар и то постоји?
Кад смо ушли у његове одаје, заборавио сам на Трир, на часовник и на тричавих двеста километара.
Затвор мирише на књиге и мастило.
У њему су преваспитавани студенти који су се опијали, подсмевали професорима и нарушавали јавни ред.

То се види и по графитима са зидова: ОВДЕ САМ, ЈЕР НИСАМ ПИО ИЗ РАДОЗНАЛОСТИ НЕГО ИЗ ВЕЛИКЕ ЧАШЕ!, РЕЦИТЕ МИ ШТА САМ РЕКАО, ХОЋУ ТО ДА ПОНОВИМ!
По правилима Универзитета, казне су трајале од 3 до 28 дана, а студенти били обавезни да и током робијања редовно похађају наставу.
Затвор је затворен, на путу да постане музејска вредност, и отвара се само по препоруци и декановом одобрењу.

Пажљиво сам осматрио зидове.

Нисам нашао ни једну нашу реч.
Седим на прагу Марксове куће, огрнут глувоћом.

Недостаје  бар једна Магдаленина рука!
Топлина стиже са Мозела!

И  сенке поређане под конац, ништа не штрчи, сем једног шареног лептира.
Не сме да ми приђе, пун је страха као сваки странац у Немачкој.
Какав је ово град : нема паса луталица, ни пијаних пролазника, нема опушака, ни прљавих ћошкова, нема графита ни задимљених контејнера, веша на терасама, нема ни мачака, опалог лишћа, ни сијалица које не раде?

Слуша ли се музика после поноћи?!

Вероватно, али нечујна је за туђе уши.

Овде људи буде часовнике, гледају своја посла и не вире кроз прозор.
Крећем према хотелу, зову га “Вила Хугел“.
Размишљам:  како  Немци спавају?
Они млађи сигурно као нормалан свет, а они који су преживели рат, вероватно, седећи.

Да је знала да ће је превести на немачки,  да ли  би Десанка написала Крваву бајку?!
-Аушвиц је далеко? –  питам рецепционерку.

Хладна је, претрано усправна, пегава и има глас немачких команданата из партизанских филмова.
-Погледајте на интернету! Нисам чула за тај град! – каже.

Ту реченицу понављам и она иде за мном до собе испуњене луксузом.
Зар да спавам на јастуцима?

Пет их је поређано на кревету.

Као Јесењинова штенад!

Мали јастуци су вероватно за ноге, а средњи за мирну савест.
С прозора се виде “Црна врата “ – Porta Nigra!

Направљена  у другом веку, од блокова чија је појединачна тежина око шест тона.

Тад није било цемента,али се ни у лудилу није оскудевало.

Висока  30 метара!

На које ли су мраве личили оклопници који су туда пролазили?
Главни трг Hauptmark, кажу, један од најлепших у Немачкој, ноћас ми је испред носа.

Раскошан  као Магдалена кад крене на спавање!

Чује се  тишина, из даљине  слеће  мозелско клокотање и не прелази ивицу првог степеника.

Светла Hauptmarka  пузају  уз дрвеће и негде испод крошњи разговарају  са звездама.

У свакој видим сенку кукастог крста.

Са мојим очима ноћас нешто није у реду!
Има ли ишта тужније од депилираних мушкараца и пустих тргова?
Увлачим се у кревет и призивам сан у “другом Риму“,  званом “Свети град“.

Може ли се у Немачкој мирно спавати?

Можда и може!

Они који не памте, не знају шта је несаница!

Памћење је моја судбина, као  и пут неколико гробова који стално иду за мном.

Да није било Немаца, сад би  били старци, са унуцима на крилу!

Једна Европљанка ме учила како да побегнем, да се изгубим  из свог памћења.

И на крају, убеђена да је успела, питала :- шта сад видиш?

-Стару кућу, за столом мртви прадеда, испред њега празан тањир и он ми говори – једи, да брже порастеш!

Није  рекла да сам луд!

Отпутовала  је у Америку, и послала писмо које још нисам отворио.

Сад  љуби неког црнца који је  бројао мртву децу у Вијетнаму!
Први човек кога сам видео у животу био је Карл Маркс.

Тога се наравно не сећам, али у породилишту где сам рођен, наспрам гинеколошког стола, стајала је његова фотографија!

Није могао да ми умакне.
Други пут сам га срео у основној школи.
Стајао је изнад табле и чинило ми се да гледа само у одличне ђаке.
Бабу сам питао:- ко је тај човек?
-То је ђаво!! – рекла је и дала ми црвену стодинарку, да купим сладолед.
У кући до наше, певало се : – Не верујем у небеса, но у Маркса и Енгелса!
Баба се крстила и понављала :- опрости им, Боже!
После је умрла и ја сам први пут у животу добио петицу из математике!

Наставница је рекла:- заслужио си, пуно си плакао на сахрани!
Без Маркса нисам могао ни на летовање.
Виђао сам га и на пијацама, у великим и малим салама, гледао у Београду како му ветар носи браду од стиропора.

За њом су трчали  доказани  другови, зајапурени, у белим чарапама.
Живео је у обдаништима, на стадионима, чак сам га сретао поред иконе Светог Николе!
-Зашто у хотелу нема ни једне фотографије Карла Маркса? – питам конобара, који ме гледа као варвара, јер поручујем кафу без шећера и млека.
-О коме говорите? – одговара.
Трир је најстарији град у Немачкој, 1984.,славио је јубилеј, две хиљаде година постојања.
У њему су боравили римски цареви, пљачкали га Викинзи, освајала Француска, а после Наполеонових ратова предат је Пруској.
У њему је рођен и Свети Амброзије.

У њему нико мој није добио пољубац, ни осмех.

Нити зарадио инфаркт!

Ово је град који ми ништа не дугује!

Само су ми неки Немци презиме скоро преполовили!
Идем према каменом Римском мосту – Ramebrucke!

Најстарији је у Немачкој, Мозел под њим изгледа као кишна глиста.
Црни лабудови у приобаљу чешљају вратове.

Нема пецароша, ни шетача, река  бистра и брод који плови према Мецу скоро нечујан.

Нема ни Магдалене!
Ходаш ли то на врховима прстију, Лазовићу, или само опонашаш околину?

Не смеш ни цигарету да запалиш.

Кад год се накашљеш, извадиш марамицу.

Не окрећеш се и не шкргућеш зубима.

Личиш на хелијумски балон у облику коња, који си добио за рођендан и нехатно испустио, а он одлетео и ти још мислиш да те чека, у некој од анђеоских ергела.
У катедрали Светог Петра миса тек завршена.

Два свештеника испред олтара разговарају са верницима.

Оно мало, које је потребно за радост, овде је многе откравило.

Сви су устрептали, нема хладноће на лицима!

Гледам у  њихове руке, блажено  смирене.

Оне  ће по изласку сигурно кренути на пут махања, да престигну и допуне језик, и речи свакодневне.
Овде се чува одећа Христа коју је носио у задњим сатима свог живота.
Како изгледа леп дан у Триру?

Помало тужно!

Ако није петак поподне или викенд,  нико га не примећује.
На клупи испред Базилике цара Константина, Aula Palatina, која је претворена у протестанску цркву, а тада је овај град био други по важности у Римском Царству, седи група пензионера.

Чудно им како их посматрам, мени још чудније зашто  ћуте, и гледају у једну тачку.
Узимам књигу на гладан стомак!

То није марксистички, али сазнајем да је Маркс крштен у овдашњој евангелистичкој цркви 1824. године и да је као десетогодишњак проглашен војно неспособним, због болова у грудима и повременог “бацања крви“.
Код зидина чувеног Римског амфитеатра, који је у време царства штитио град од најезда и могао да прими 18 000 људи, срећем  плавокосу девојку и упознајем њеног овчара.

Нико ми се у овом граду није тако обрадовао.

Пас је зацвилео поред мојих ногу, лизнуо ми  шаку.

Окренуо се неколико пута, и отрчао према празној кафани.
Маркс је као студент права постао члан Клуба посетилаца крчме.

После је, због изузетних кафанских заслуга, унапређен и именован за председника.
Прсата конобарица се не обазире на комплименте које удељујем пиву и кобасицама.
И не гледа како пијем и једем.

Седи у ћошку и чешља новчаник.
Маркс, који је стално дуговао пекару, месару и бакалину, волео је љуту храну, димљену рибу и туршију, али су му посластица били плес, луксуз и трачеви.
Кривудавом улицом идем према остацима римских терми.

Да видим и то чудо, биле су треће по величини у Римском Царству.
Наиђем ли на винотеку, застанем и погледам се у излогу.

Мало сам лепши од младог вина, мада мојим очима не треба веровати.

Поређане винске флаше, окићене грожђем и виновим лишћем, и цена им  мало блажа од лесковачке љуте паприке.
У туђим и далеким градовима највише волим да причам са птицама.

Кад  досадим, оне одлете!

Заборавим шта сам им рекао, па наставим даље, надајући се да ћу срести неког свог, коме нећу  морати ништа да говорим, ко ће по тишини препознати чији сам.
Свака реч коју прећутим, овде ми изгледа као комад живог меса.

И пазим да ми то не поједу они који су заборавили шта је глад.
Енгелс је учио српски, читао песмарице Вука Караџића и писао о томе Марксу.

Чија је сад његова кућа?

Припада граду, и онима који верују у диктатуру пролетеријата!

Први не плаћају улаз, а другима се у кућу не улази!

Леп, али није ово мој град!

Горан Лазовић

1 коментар

  1. Соколица каже:

    Изузетно занимљив текст. Са једне стране г-дин Лазовић нас упознаје са знаменитостима Трира и видимо та црна врата, Порта Нигра, римски мост преко реке Мозел, Римски амфитеатар, све видимо… С друге стране, ето писац овог чланка понео са собом и своју душу. А душа, ко душа, све осећа, зна. Не да се заварати ни са преко две хиљаде година старом патином, ни стерилоном чистоћом реда и тишине. Памти душа мирис прадедовског крила.
    Овај путописац истовремено приказује и себе самог, а прави путопис је истовремено „плод стваралачког немира, огледало уметникове интиме и сведочанство његовог укуса.“

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.