ГОРАН ЛАЗОВИЋ У СРЕМУ: Сурчин, главни град Београда

goran u sremu

Кићени Срем у бехару.

Распојасан и раван, родан, са родама и добрим људима, и мало грбав на пружним прелазима.

Нема возова, а и деце је све мање.

Поштени паори излазе из њива.

Недеља засела у дворишту сурчинске цркве.

Поред три брезе и великог крста.

Слободан Радојчић, парох, само што је стигао са гробља.

Приноси дуњевачу.

И прича да се по тефтерима турским прва црква помиње 1546.

Храм Свете и Преподобне Парскеве , чији је старешина, измаловао је Јован Пантелић, а иконостас урадио Стефан Гавриловић, 1807, за 5500 форинти.

У временима негдашњим, посед је припадао  властелинској породици Моровић.

Слободан је из тог краја, служовао у Линцу, Паризу и Енглеској.

-Сурчинци су добри верници! – вели, а култ Св.Петке јако изражен у овом крају.

Прича и о генералу Крстићу, осуђеном на тридесетседмогодишњу робију.

Обилазио га у Хагу, и у Векфилду.

12118635_1117109158311644_8200886946881693078_n

Грчи руке, и уздише!

-Колико је тај свет хуман, видео сам кад су генерала после операције одмах вратили у ћелију.

Уплашили се да им човек без једне ноге не побегне!

Њишу се црквене брезе,одјекују звона и парохијани целивају икону Св. Петке.

Добри човек, Стеван Шуша, води ме у Вишеградску улицу.

И показује темеље нове цркве, која ће се звати по Св. Матеји.

Освештао их владики сремски, Василије.

Нови храм ће бити у српско-византијском стилу са високим звоником, на месту одакле се види врачарска светиња, прича јереј Слободан Чавка.

Гради се у крају насељеном  људима из Книнске Крајине, Босне и Славоније.

Од њих десет, само један није избеглица.

У темеље узидали камење донето из Крке, Жиче, Хиландара, и из својих села: Кистања, Бенковца, Ервеника…!

И уз свеж бетон прислонили велики дрвени  крст са везеним пешкиром.

Разапели своју муку, наду и доброту.

Шуше су из Старе Херцеговине.

У сеобама кренули према Книну, ка Јанковић Стојану.

Истицали се у одбрани од Турака.

У храбрости никада нису оскудевали.

12167124_782346241888719_1001302093_n(2)

Добри Стеван би могао да предаје поштење на свакој катедри етике.

Помиње села Нунић код Кистања и Колашац.

Одатле су колонизацијом стигли у Војводину, у Риђицу код Сомбора.

У Сурчин је дошао 1967, право са матурског бала.

Први пут у Београду!

Са телефонске говорнице код Економског факултета позвао рођаке, и рекао: -ја стигао, а ви како хоћете!

Био у сакоу и поцепаним панталонама.

У сурчинској кући није имао струју ни воду.

И ништа од онога што је оставио у Риђици.

Он и почетак су кренули из почетка!

Данас је председник сурчинске Скупштине.

Учинљив и радан.

И воле га, чак и они којима није могао да помогне.

Пушкиновом улицом идемо према старој аеродромској писти.

И гледамо зелена поља.

Равницу која се у даљини крије у оку орла мишара.

Простор предвиђен за изгадњу нове писте окружен је са око 800 бесправно подигнутих кућа.

Скоро све избегли Босанци, Далматинци и Славонци.

Од ништа направили нешто.

После свих прогона и паљевина, они, који су се смрти и несреће прејели, опет заложили ватру на свом огњишту.

-Нову писту ћемо скратити за 500 метара, померићемо је према постојећој и тако ћемо сачувати кровове ових људи! – каже Шуша.

У Сурчину нема више Титове улице.

Сад је то Војвођанска.

Са великим парком наспрам зграде општине.

Петнаест мањих је урађено у прошлој и овој години.

Са тобоганима и љуљашкама,и цвећем.

Овде сам угледао и улицу која се зове – Цветна.

Зато ово место мирише на лепоту.

И на сремске тамбураше.

И све се савило у круг, као штрудле са  маком.

Стижемо у Добановце, село на ободу града.

Одавде су се најлакше удавале девојке које су имале њиве поред ауто-пута.

Продајући земљу, сељци су зарадили више од четрдесет милиона евра.

Од тада су Добановци село на  гласу.

Милисав Марковић, људина по занимању, општински већник и председник села, активиста без плате, човек са визијом, показује ми Трг, цркву, школу и новоуређене тротоаре.

Село ће ускоро добити биоскопску и спортску салу.

Имају коњички клуб, голубаре и два уметничка друштва.

У селу живе и Словаци, питоми људи.

Док прича, Милисав не скида осмех са лица.

Гледам га док са Стеваном Шушом поздравља раднике који раде на уређену тротоара.

Они се радују у множини.

И поздрављају као браћа рођена.

Ране трешње напипуљиле у Бечмену.

Улице широке, канали из доба Марије Терезије очишћени.

И на крову дечијег вртића слетела рода.

Гледа у парк са малом трибином.

Горан Цуцић, човек са најлепшим именом на свету, онај који је у три ноћу ишао да спасава људе од поплава, прокопавајући канале и асфалт, прича о адским рибарима, са посебним освртом на пролећне дане.

Мајстор је за рибљу чорбу.

И воли добро вино.

Навија за Сурчин и за Стевана Шушу.

Скроман до непријатности, као сваки добрица.

Потписује се добротом, и образом.

Зато му је реч тежа од дуката.

А Сремице веселе, у бехару, накинђурене и врцкаве замичу низ калдрму Петровчића.

Ех, да су ми сад Милош Дангубић и Рајка Велега, па да кренемо у “Романтику“ , која је овде постојала у доба Бранка Пешића.

И гледала на савске спрудове.

Држали је Јагода и Енвер, и после трећег бокала вина, тамбураши залазили у виноград, тражили госте, и певали – “Што те нема“!

Ипак, одлазим у “Три мускретара“.

Преко дрвеног мостића, код лепе Ранке, која ме подучава да сам у најлепшем сремском селу.

-Ово је најгоре сремско село, јер сам се из њега оженио! – убеђује ме Раја Игњатић, кршни Босанац.

Лепа Ранка постала баба, добила унука, одрешила кесу и душу.

Помиње Соколац и прича да сам јој однекуд познат.

Милован Ћирковић, најмлађи председник села у Србији, стојећи говори о Петровчићу.

Поштен момак, вредан и добродушан.

Пљевљак.

Личи на цвет који је никао у сремској башти, и одмах замирисао.

Као она ноћ када је у “Романтици“ међу гостима био и велики Живан Сарамандић.

Певали су и свирали цигани тамбураши, и упитали: -која је ваша жеља, господине?

Нећкао се Сарамандић, али тамбураши нису одустајали.

Говорио је:- не знате ви то да певате!

Они узвраћали:-знамо све, господине!

-Кад знате, онда ми певајте “Травијату“!

Отишли су иза ћошка, и после неколико минута огласиле се тамбура и виолина, и шкрбави Циганин:

-Травијата, Травија, где си синоћ била,

Крај извора, крај извора, хладне воде пила!

Спуштам се према Јакову.

Стеван Шуша ми показује школу.

Велики Карађорђе ми маше из дворишта.

Зорица Митровић је директорка, једна од најбољих у Србији.

Дама која плени, и жена коју воле.

Ђорђе Јанковић надгледа радове испред школе.

Јаково ће ускоро имати најлепши Трг и паркиралиште за родитеље.

Гледа нас рода са крова цркве.

Пролазим поред парцела предвиђених за голф-терене.

И поред Бојчинске шуме.

Сурчин је прошлог лета био главни град Београда.

Тања Шћекић Аћимовић и Сањи Елез, са сарадницима, најављивали су најзначајнија имена  театра и музике.

У гостима им били песници са Бајкала.

Представници руске амбасаде.

Играло се и певало, док су у другим градовима питали – кад ће стићи вода?

Тања и Сања под рефлекторима пале ватру.

Тад Бојчин гори, и пева шума.

Анђелко Пајчин, зове, и пита:-где сте?

На то питање Стеван Шуша не успева да одговори ни уницима – Нађи и Алекси.

-Ево нас овде! – одговарам. Чекамо Мирјану Вучић, и Драгана Веља.

Пајчин се смеје и заказује виђење у “Бечменској бари“.

Не знам шта је рај, али слутим да личи на предео уоквирен са седамсто стабала сибирског бреста.

Димљена пастрмка, смуђ, сомови и шаран живе у ресторану.

Она друга риба је у језеру.

Лови се са три штапа, испод сунцобрана.

Шуша ме води до обале.

-Сад буди  капетан! – кажем.

Ти бар знаш како се управља бродом, и стиже далеко!

Добар ветар, капетане.

Мирно море, госпон’ Шуша!

Горан Лазовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.